"Stvarno smo prepušteni sami sebi. Zaista više nemamo zdravstveni sistem...", ove misli u meni su budile paniku, dok mi se dispečerka Hitne pomoći smejala u slušalicu, odbijajući da pošalje ekipu mojoj baki kojoj je bilo jako loše. Nikad nisam sumnjala u izjave lekara, ni vapaje zdravstvenih radnika, kao ni u teške naslove koji su sugerisali da je naše zdravstvo puklo pod pritiskom, ali je drugačije kad to osetite i to ne na sebi, nego na primeru nekoga koga neograničeno volite, poštujete i za koga osećate odgovornost. Kada baki ili deki nije dobro, ja bi trebalo da imam rešenje, a prvi put u životu ove godine nisam imala. Mislim da se nikad do kraja neću oporaviti od tog osećaja nemoći.
Piše: Miljana Nešković
Šta se dogodilo? U novogodišnjoj noći mojoj baki je temperatura naglo skočila na 39 i pomislili smo da je korona. Hitna pomoć nije došla. Na VMA, gde smo je odveli, ustanovili su problem s bubrezima i isključili koronu, te joj prepisali antibiotike. Sutradan, dobila je napad i pala. U Hitnoj pomoći se niko nije javio predugo. Kad sam konačno dobila vezu, žena mi nije verovala, na kraju me je čak i uvredila. U privatnim bolnicama se isto niko nije javljao. Kao da se prvog januara ljudi ne razboljevaju. Iz očaja, na Tviteru sam tražila pomoć od ljudi. Moja majka je na kraju uspela da ponovo dobije vezu sa Hitnom, gde su joj rekli da „je bolje da Hitna ne dolazi, jer oni onda baku moraju da voze na Infektivnu, a to bi moglo da bude loše po nju, jer bi mogla da se zarazi koronom“. Ta žena je bila pristojna i pomogla nam je preko telefona koliko je mogla. Šta će? Nije ona kriva što nema gde sa pacijentkinjom. Verujem da su i oni podjednako nemoćni kao i mi, pa neki reaguju saosećanjem, a neki bezobrazlukom.
U međuvremenu, najgore je prošlo. Danas je baka dobro. Hvala Bogu i bukvalno samo Bogu. Na kraju neprospavane noći dočekao me je pun DM na Instagramu. „Mojoj mami se isto dogodilo, ceo dan niko nije hteo da dođe, ona im je pretila pa su na kraju došli“, „Pokušaj da im pripretiš tužbom, oni su u zakonskoj obavezi da dođu, inače eskiviraju“, „Isto se i meni desilo“, „Isto se dogodilio mom bratu…“ , „Imam ja vezu u Hitnoj, da li baki i dalje treba pomoć?“
Kako smo stigli do ovde? Nikad mi ne bi palo na pamet da sudim ljudima u zdravstvu. Nemam pravo. Samo oni i njihove porodice znaju kako je raditi cele godine u nenormalnim uslovima, uprkos umoru i svom očaju, kako im je bilo da svakodnevno gledaju ljude koji umiru, da ispraćaju svoje kolege i uvek se pitaju „da li je moralo ovako?“. Ipak, ne mogu da ne priznam da se osećam jezivo napušteno i nepoželjno u sopstvenoj državi. Ovaj događaj je verovatno kap u odavno punoj čaši. Sve u svemu, prvi put sam imala ozbiljno jak nagon da odem iz Srbije, i to zato što me je uhvatila panika pred idejom da bi u sistemu koji na sve ovo gleda ipak suviše mirno trebalo da podižem dete, ili da ne daj Bože i sama jednog dana budem stara, bolesna i nemoćna. Ne znam ko realističan može danas da veruje da je moguće dočekati zdravu, srećnu i mirnu starost u Srbiji. Uprkos svim naporima da to obezbedim ljudima koje volim, opet znam da će ih neko tretirati kao građane drugog reda čim okrenem leđa, jer su stari i „bezopasni“. Znam da ne mogu da učinim da žive zauvek, ali sam preuzela na sebe odgovornost da im obezbedim ono što im treba, bilo da je reč o ljubavi, zdravstvenoj nezi, zahvalnosti ili poštovanju. Strašno je kad je prinuđen da trpi nepoštovanje čovek kom je loše. Naročito kad je osoba stara, kad je pregurala nekoliko ratova i zadužila ovo društvo na zilion načina. Ma kakvo da je vreme, najviše me boli što vidim da se svuda oko mene ljudi navikavaju na nepoštovanje. Kao da ne postoji koncept poštovanja bez strahopoštovanja. Za sve ti treba ili veza ili batina.
Ovih dana obuzima me strah od društva i vremena u kom živimo. Šta god da je i koliko god da je loše, ne smemo se prema starima, bolesnima i nemoćnima ponašati kao prema stoci. Zloupotreba superiornog položaja je trenutak u kom čovek gubi dušu. Uverena sam da za to nema opravdanja. Čovek koji je šutnuo štene, političar koji seksualno uznemirava nekoga, direktorka koja urla na radnike, medicinski tehničar koji profesorku u penziji oslovljava sa „‘ajde baba“… Sve su to različite manifestacije istog zla u ljudima. Lako bi bilo osuditi ih. Nažalost, ljudsko zlo je prečesto način za preživljavanje sopstvenog užasa. Ljudi predugo trpe svašta, probaju na različite načine da se oslobode… Ni ne primete kad se u njihova srca ušunja malodušnost, kad počnu da liče na sopstvene zlikovce. U malom trenutku iživljavanja, osećaj nadmoći prija, anestezira tužnu stvarnost. Dispečerki Hitne pomoći godio je moj očaj, ali to je nešto što bi više trebalo da brine nju nego mene. Ne znam ko se istresao na njoj, ni kako je počeo lanac agresije u kom sam se tog dana zadesila, ali znam da se završio sa mnom i da ja njeno zlo sigurno neću proslediti na drugu nedužnu dušu, jer planiram da sačuvam svoju.
Ipak, navela me je na razmišljanje. Psiholozi kažu da svaka osoba ima „tačku pucanja“. Pitam se da li to može da važi i za društvo? Da li kolektivno postajemo zveri? I kada ćemo zaista da se odupremo od onih koji uživaju dok se iživljavaju nad našim očajem?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare