Piše Miljana Nešković: Robovi guranja i čekanja

Podeli:
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Nema potrebe da se guraju, a svi se guraju. U samoposlugama, u bankama, u redovima za vakcinaciju, u autobusu oko slobodnog mesta za sedenje… Ima prostora. Čak su i obeležena mesta poželjna za čekanje u redu, kako ljudi ne bi jedni drugima stajali za vratom i duvali u potiljke usred pandemije. Ipak se guraju. Prazan prostor između njih i onog ispred svrbi, nije to to ako se ne prilepe za čoveka. Šta ima da čekaju duže na kasi, u apoteci, u Zari... Imaju pametnija posla nego da gube vreme čekajući u redu. Gledaju kako da zaobiđu situaciju u svoju korist. Zato se guraju, provlače i nadmudruju naivčine koje poštuju osobu ispred sebe. "Ma šta me briga za njega? Hoću da platim i da idem".

„Šta me zanimaju ljudi koji su osmislili sistem po kom hoće da rade? Ko su mi oni? Hoću da završim što pre“. A onda se dogodi nešto što je stvarno važno, kad je ustupanje napred pitanje časti, kad stajanje rame uz rame sa komšijama i sugrađanima zahteva i skupljanje petlje. Onda se svi raštrkaju. Neće da se guraju. Ići preko reda je poput našeg nacionalnog sporta koji se igra u tišini ljudskih sujeta i plitkih nagona. Ovo nečujno seme kolektivnog neuspeha zaliva svako za sebe. Pravila služe da bi stajala na papiru dok ih „sposobni“ zaobilaze. Dok falsifikuju opravdanje roditelja za izostanak iz škole znajući da će mama preći preko toga, dok završavaju uput za internistu preko reda ili „na kvarno“ u redu za vakcinaciju zaobiđu ženu koja jedva stoji pomoću štaka, dok odmahuju glavom na seksističke opaske na radnom mestu jer „je on dobar, nego nije znao“, čude se političarima koji donose zakone bez konsultovanja stručnih komisija, koji falsifikuju doktorate, koji na izborima pobeđuju „na kvarno“ i koji ubrzo počnu da odmahuju glavom na ubistvo u nasilničkoj vožnji, jer „je on dobar, dešava se“.

Motivacija za sitne koristi odlika je malih ljudi, ili možda predugo umanjivanih ljudi, onih koji su uvereni da više ne mogu da urade ništa, sem da pobede u guranju u nekom redu. To su dobri ljudi. Njih bole zlikovci koji ne trpe posledice za nepoštovanje pravila oko kojih smo se kao društvo dogovorili, koji ne poštuju zakone i nemoralno stiču velika bogatstva. Ozlojeđeni su što je nekome uopšte palo na pamet da kupi doktorat iz važne oblasti. Nije im jasno odakle tom čoveku ideja da ide tako bezobraznom prečicom. Čekajući u redu, dobri ljudi gorko pate što nemamo
sistem – ni pravosudni, ni zdravstveni, ni vrednosni. Tuguju što propada država koju vole, dok čekaju da ovaj ispred njih otvori igricu na telefonu, pa da ga zaobiđu.

Svako će reći da ne može da se poredi ulazak u banku preko reda sa zataškavanjem ubistva koje je počinio sin tvog kolege. Lako je opravdati se, zato je teško biti bolji. Mantre koje počinju rečima „ima gorih“ služe za hranjenje i trovanje iščašenih moralnih kompasa. Od rođenja slušam ljude svih generacija koji u raznolikim formulacijama, po slavama, kafama, TV emisijama,
kolumnama i društvenim mrežama ponavljaju isto pitanje: „Kada će konačno da dođe neko pošten, ko će u ovoj zemlji da uspostavi sistem, poštuje pravila i vrati ovim ljudima dostojanstvo?“.
Svi to pitamo, a svi i znamo da neće nikad. Prosto ne može.

Ništa veliko ne dolazi preko reda. Sklonost prečicama od nas je napravila robove čekanja.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar