Samo jednom mi je smanjena ocena iz vladanja tokom školovanja. Mislim da sam bila drugi srednje kad sam se na veronauci potukla s drugom devojčicom. Nastavnica je, iz nekog razloga, organizovala debatu o građanskim pravima homoseksualaca. Ja sam bila štreberska verzija Lajze Mineli, a Ana je pustila da iz nje govore homofobni stavovi koje je pokupila već negde. Sve se zakuvalo, u nekom trenutku, bez neke preterane logike, pomenuta je moja mama. Nisam znala da moja ruka može da napravi takav zalet. Nastavnici Trinaeste beogradske gimnazije, jedne od najštreberskijih škola, te najmanje prožetih dramatičnim događajima, nakon toga su nedeljama po zbornici prepričavali tuču dve odlikašice oko položaja gejeva. Tada nisam znala zbog čega mi je ta tema toliko digla tenziju. Nisam bila gej, niko meni blizak nije bio gej. Gledala sam „Vil i Grejs, ali ne fanatično“. Možda sam se kao i većina devojčica potajno nadala „gej drugaru koji će znati šta da radim sa šiškama koje se stalno krive“. Sve u svemu, ništa dovoljno posebno da bi bilo okidač.
Nisam razumela ništa o životima vršnjaka koji su drugačije seksualne orijentacije, nisu mi bile jasne nepravde koje oni trpe, njihovi strahovi, ni borbe. Nisam tada poznavala nikoga ko se autovao. Ipak, sama činjenica da je to sve uopšte tema mi je bila poražavajuća. Ta velika nepravda me je pritiskala i u meni budila bes. Nisam znala zašto tako reagujem, a ni zašto deluje da sve o čemu smo pričali pogađa samo mene.
Prošlo je skoro 20 godina od tog događaja. Danas se na Tviteru polemiše o istopolnim bračnim zajednicama i mogućnosti za usvajanje dece. Odavno nemam poriv da nekome zviznem šamar kad krene da prodaje homofobiju kroz demagogiju. Ana, danas zrela i fantastična žena, me jeste onda izbacila iz takta zato što mi je bila mnogo draga, pa me je njena, ispostavilo se prolazna, zatvorenost iznervirala. Agresivci koji heteroseksualnost doživljavaju kao orden za hrabrost ne bi to mogli nikako.
Prošle su decenije, a oni i dalje govore o „ugrožavanju prirode i prava“. Zapravo, prostaklukom prikrivaju strah od toga da će zadrtim heteroseksualnim ljudima (končano) biti ukinute privilegije patrijarhata; da više neće moći da nose svoju heteroseksualnost kao neku vrlinu, a to im u životu znači, jer nijednu drugu vrlinu nemaju; da neće moći da gledaju s visine one koji vole osobu istog pola, dok žmure na činjenicu da oni sami ne umeju da vole nikog. Sve što imam od emocija prema tim ostacima umiruće homofobije je sažaljenje. I to ne za njih, nego za njihovu decu, za sirota nedužna bića koja rastu i upoznaju svet kroz roditelje ispunjene mržnjom i predrasudama.
U celoj halabuci niko ne govori o oduzimanju prava na odgajanje dece ljudima koji ne umeju da vole. To bi bila debata u kojoj bih učestvovala vrlo rado. Homoseksualnost nije nikakva pedagoška kategorija. S druge strane, psihologija je odavno dokazala da osobe koje ne umeju da vole povređuju bliska bića, naročito decu koja kroz roditeljsku ljubav uče sve. Šteta koju deci nanesu roditelji koji ne umeju da vole je nemerljiva. Uvek je bolje da vas neko uopšte ne voli nego da vas voli pogrešno.
Svi će reći da vole svoju decu, a da li svi zaista umeju da poštuju svoju decu? Da li svi poštuju prava svoje dece? Da li je ljubav bez poštovanja uopšte ljubav? Ja mislim da nije, da je to prosto nekakva adiktivna emocija koja je više kompenzacija sopstvenih nedostataka kroz, u ovom slučaju dete, nego čista ljubav. Neko ko ne ume da voli može da proba da reši taj nedostatak, može da nauči kako da otvori srce, da razume ljude i da ih poštuje. Sve se može naučiti, naravno. Probleme deci prave ljudi koji neće da se menjaju na taj način, jer ceo život provedu trudeći se da menjaju sve druge, a naročito svoju decu koja „nikad ništa ne rade dovoljno dobro“.
Svi znamo da roditeljstva bez poštovanja stvaraju ljude koji dvadesete godine svog života provedu u oporavku od svega što su preživeli i pogrešno naučili u detinjstvu. Neki uspeju, uzdignu se i postanu saosećajna bića koja umeju da vole i poštuju druge UPRKOS svojim besnim roditeljima. Neki jednostavno dignu ruke. Ostanu slomljeni. Sve ovo nema nikakve veze sa seksualnom orijentacijom roditelja, ali ima velike veze sa njihovom emocionalnom i socijalnom inteligencijom, kao i sa time da li je reč o dobrim i brižnim ljudima. Ipak, niko ne priča o tome, a previše njih opet priča o „pravima LGBT ljudi“, kao da nije dovoljno poražavajuće što uopšte takav termin postoji. Trebalo bi da imamo jedan termin – „prava ljudi“ i da to bude dovoljno.
Nakon incidenta na veronauci, sa smanjenom ocenom iz vladanja, otišla sam kod frizerke koja me je šišala od kad sam bila baš mala: „Miki moja, neka si ti meni živa i zdrava, ceo život ćeš biti ona koja pomera ljude u redu da prođe trudnica. Neki ljudi prosto ceo život provedu tako, ne umeju da okrenu glavu od tuđih briga. To će ti doneti samo nevolje“. To je verovatno izjava sa istovremeno najviše istina i najviše omaški o mom životu.
Da, i danas pomeram ljude kad vidim trudnicu, jer neću da budem deo grupe koja pušta trudnicu da čeka. I danas ću svakom homofobu zapušiti usta, samo što to sad radim argumentima, pošto ih sada imam. Sve to mi nije donelo
probleme, naprotiv. Dovelo je u moj život ljude koji umeju da vole. Kad pogledam oko sebe, vidim paletu su „razvodnika za provođenje trudnica preko reda“. Svi galame kada su nekome uskraćena prava zbog zadrtosti. Svi dižu
glas kad vide da neko trpi ugnjetavanje.
Ta četvorka iz vladanja mi je draža od svih petica i desetki koje sam ređala pre i posle. Moje ocene uvek sam doživljavala kao moje male krune, nagrade za naučenu lekciju, za savladano razumevanje istine o prirodi ili društvu.
One su bile simboli mog otkrivanja sveta. Ta četvorka nije. Ona mi je otkrila mene. I mnogo je volim zbog toga.
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare