Piše Miljana Nešković: "Ljuti Tito" iz kancelarije pored

Želim da verujem da smo na pragu trenutka u kom ćemo kao zajednica političkih neistomišljenika shvatiti promenu, oslobađanje i napredak kao nešto oko čega se ne sukobljavamo čak i kad se raspravljamo oko svega ostalog. Promene u društvu ne moraju nužno da počnu smenom političke vlasti, naprotiv. Demokratija je osetljiva veština koja mora da se usavršava svakodnevno i na svim poljima. Sve ljubiteljke domaće mode koje više neće da kupuju u „PS fashion“ prodavnicama, nakon optužbe za mobing i sramnog saopštenja ispred kompanije, pokazuju snagu demokratije ne samo tim bahatim poslodavcima, nego i svima ostalima. Njihova prodaja će pasti i nastaviti da pada dok ne nauče lekciju i ne pronađu način da se iskupe svojim zaposlenima, ali i kupcima koje su varali lažnom slikom o čestitom poslovanju. U međuvremenu, brendovi koji tretiraju zaposlene kao ljudska bića će profitirati – i treba.Političari (možda) mogu da ignorišu razne bojkote, ali kako će kompanije? Svi smo zvanično birači na izborima, ali často zaboravljamo da svakodnevno biramo i proizvode koje kupujemo. Od naših izbora zavisi da li će vlasnici trgovnskih lanaca, brednova, tržnih centara i ostalih kompanija i dalje zarađivati milione ili morati da proglase bankrot. Te izbore ne može niko da nam ukrade. Ne može niko da nas prisili da kupujemo stvari sa oznakom firme koja ne uplaćuje doprinose radnicima, ili firme čiji se menadžment izdire na zaposlene, ili fabrike koja izbacuje otrove u vazduh koji dišemo, truje vodu koju treba da pijemo... Društvenu odgovornost nemaju samo političari.Imaju i kompanije koje sutra mogu da prestanu da postoje ako se osvestimo, uvidimo snagu koju imamo kao kupci i rešimo da ih kaznimo zbog neodgovornog poslovanja. Toliko mi je termin „napredak“ postao izlizan od prečeste zloupotrebe, da je vrlo lako moglo da mi se desi da ne primetim da zapravo svedočim trenutku važnog napretka društva u kom živim. Šta je ustajanje žena protiv nasilnika i kolektivno podizanje glasa koji je vekovima ućutkivan nego napredak? Šta je javno negodovanje zbog lošeg tretmana poslodavaca koje naizlazi na nepodeljenu podršku svih građana, bez obzira na to gde su po političkim idejama, nego uspravljanje posrnulog društva? Šta je bes zbog trovanja prirode koja pripada svima naša nego ljubav prema svojoj zemlji? Nije li to upravo snaga koja je, kao i svaki napredak nezaustavljiva, snažna i izrazito dragocena?Ljudi mogu da se plaše političkih moćnika da bi protiv njih protestovali, mogu da se boje i poslodavaca da bi podigli glas zbog loših uslova u kojima rade. Ipak, niko ne može da ih natera da „kupe ešarpu u jednoj radnji, umesto u drugoj“.Napredak je zaista nezaustavljiv, ma kakvim se sve perfidnim metodama ljudi služili da ga čitavim narodima ogade. Poslodavci, korporacije, moćni pojedinci možda sada to ne vide, ali pred sobom imaju jednostavan izbor – da svoje poslovanje prilagode čoveku i prirodi, ili da sramotno bankrotiraju, pre ili kasnije. Možda mogu da otpuste radnike i „nađu nove“, ali sa kupcima i klijentima to tako baš i ne ide. Stalno govorimo o promeni sistema kao nešto što čekamo – mislim da je stigla, ali da je ne prepoznajemo zato što se nije „najavila“ u vidu bučnih demonstracija.Pravi napredak donosi i nepovratne promene. Jednom kad se dovoljno osnažimo i shvatimo da je na nama da „kaznimo“ one koji bukvalno zarađuju od naše naklonosti, a „nagradimo“ one koji našoj zajednici doprinose i činedobro bilo poslovanjem, bilo političkim ili drugim zalaganjem, neće nam trebati ni revolucije, ni bučne političke strategije, a ni harizmatične političke vođe, koje i dalje čekamo da nas „izbave iz ove situacije“.Za uočavanje svaki napredak je zapravo strašno jednostavan – to je promena koja je dobra za sve, sem za one koji su zloupotrebljavali nekakvu silu, jer im je zatucanost većine ostavljala prostora za to.