Piše Miljana Nešković: Ne damo im devojčice

„Mogu ja to. Umem ja da se izvučem. Zbrisaću. Unapređenje je dobila neka druga, ali šta me briga, neka sam ja u jednom komadu, ima vremena. Ako me neko napadne, povrediću ga, zato treniram, neću biti žrtva“. Iluzija da znamo šta radimo je kao neki mehanizam za preživljavanje svih užasa koje ti svet servira u mladim godinama. Tako sam i ja verovala da znam šta radim, da umem da se odbranim o zlikovaca, predatora, kompleksaša i silovatelja. Dugo nam niko nije rekao da to nije normalno i da nijedna mlada osoba ne bi trebalo da ima takav mehanizam, niti da u takvim neuslovima sazreva.U „godinama mudrosti“, shvatila sam da „umeće“ nema nikakve veze ni sa čim. Prosto, imala sam sreće da sam prošla najosetljivije godine bez ozbiljnih posledica. Možda me je sačuvala činjenica da sam iz stabilne porodice, pa nisam bila laka meta. Možda nešto treće. Sve u svemu, nije to nikakva prava sreća, kao kad dobiješ na lutriji, nego jeziva istina koju i danas svaka mlada žena i dalje živi. Ako te ne siluju - imala si sreće. Mnoge žene oko mene nisu. Činjenicu da „nisu imale sreće“ uglavnom bi gurnule pod tepih, ubedivši sebe da su tako htele, da je to bio njihov plan ili šta već ne.Decenije su prošle, stvari su se malo pomerile nabolje, ali nepravda je i dalje tu. Ni danas nema te „sreće“ koja bi mladu ženu mogla da zaštiti od seksualnog uznemiravanja, psihičkog zlostavljanja, uslovljavanja, profesionalnog sabotiranja, online nasilja. To je „normalno“. To je „pa šta bi htela sad više?“. Zapravo, to je zato što nam i dalje kriterijume dopustivog i nedopustivog postavljaju moralne nakaze. Ne znam dokle ćemo da se stidimo umesto njih.Živiš i radiš u zverinjaku u kom svako hoće parče tvog mesa – eto to je neki subjektivan doživljaj koji većina mladih žena razvije posle nekog vremena u svetu odraslih. Ubediš sebe da umeš da plivaš, jer je to tvoj način da ne poludiš, da ne postaneš militantna osoba i da se ne prepustiš reaktivnoj mržnji. U večitom gardu, trzaš se i kad treba i kad ne treba, probijaš se kroz svet i gradiš karijeru uprkos svemu što te okružuje.Dok se boriš, svuda čuješ licemerne spodobe kako šuškaju najodvratnije stvari o tebi i drugim ženama. „Ma znam ja kako se ona probila“. „Misliš da nije bila s njim?“ Kad si dete, slušaš o ženama koje zloupotrebljavaju svoju seksualnost kako bi napredovale u poslu. Te priče su ti servirane kao crno-bele. „One su zle, idu prečicom“. Niko ne govori o muškarcima koji to ponašanje iniciraju, koji takvo napredovanje omogućuju i koji zloupotrebljavaju svoj položaj za lečenje kompleksa i iživljavanje. Imaš osećaj da su oni su pravi bednici, ne one, ali svi se prave ludi na tu činjenicu. Nikad niko nije čuo da je lepa žena silovala ogavnog matorca i primorala ga da joj da neki posao, ali opet su nekako žene uvek grbave. Ako su lepe, krive su zbog toga, ako nisu lepe po opšte prihvaćenim standardima, to ih čini predmetom osude. Tako rasteš sa predubeđenjem da su neke žene prepredene i nemoralne. Kad najzad porasteš, shvatiš da je tačno da ima takvih osoba, ali da su brojčano na nivou statističke greške. Uvidiš i da je mnogo više onih čiju je seksualnost neko drugi zloupotrebio na silu, jer „nisu imale sreće“. Svet ne izgleda tako što su se prepredene žene doterale za razgovor na posao kako bi zavele nevinog moćnika i dobile šta hoće. Ne, one su svoju poslovnu šansu zaslužile, ali su se i nekome nažalost i „dopale“, taj neko ih je napastvovao i onda im uspeh koji su zaslužile „dao“ predstavivši sve to kao kompenzaciju za silovanje. Oni znaju da silovanje ne može da se kompenzuje, ali može da se zataška ispiranjem mozga žrtvi, nabacivanjem krivice i nametanjem osećaja da ona mora da ćuti jer je nešto „dobila“ i kriva je. „Nisu imale sreće“. U zrelom dobu shvatiš da je takvih žena najviše. Mnoge od njih i danas nose u sebi stid i krive sebe, a ne treba. Moramo glasnije svakoj od njih da pošaljemo poruku da smo tu za njih.Kad si žensko dete spremaju te za svašta. Učiš da ne ulaziš u kola s nepoznatim ljudima, da paziš da ti neko nešto ne sipa u piće, da izbegavaš mračne uličice, ali težinu življenja u životu mlade žene shvatiš tek kad nejaka mladost prođe i osnažiš se dovoljno da se više ne plašiš. Niko te u detinjstvu ne sprema za to da će biti ljudi kojima veruješ, a koji će možda raditi stvari koje nećeš moći da pojmiš, nekad tebi, nekad drugim devojkama. Niko ti ne najavi da ti tad nećeš znati šta da radiš, jer ćeš sve panično potisnuti.Nasilnici uvek krive žrtvu. Čak i pedofili čije su žrtve veoma mala deca umeju da kažu da „je ona znala šta radi“, ili „da je mali uživao“. Zlikovci se hrane kontrolom i strahom koji izazivaju u bićima koja su daleko iznad njih, po čistoti, lepoti, intelektu, slobodi, mladosti, iskrenosti… Silovanje i ponižavanje nisu stvar seksualnosti ili privlačnosti, već potreba da se neko uništi, uživanje u tom uništavanju, uživanje u nabacivanju krivice žrtvi. Zato je tako odvratno i zato su svi koji silovanje relativizuju ili zloupotrebljavaju tako odvratni. Neki nasilnici siluju, neki tuku, neki manipulišu, neki ostavljaju komentare na internetu, neki prave vulgarne naslovne strane tabloida, neki se „šale“, ali ono što je svima zajedničko jeste ta potreba da se ima žrtva i da se ona liši dostojanstva.Kad sam pre 6 dana, listajući odeljak „novosti“ na društvenoj mreži naletela na tu naslovnu stranu Blica koja je promenila sve, prva pomisao mi je bila „jao ne“. Srce je počelo ubrzano da mi lupa dok sam čitala prve redove ispovesti hrabre glumice. Osećala sam kako mi se dlanovi znoje od straha zbog komentara koji bi mogli uslediti. Već tada, poslala sam joj javnu podršku, ali sam zapravo proživljavala sve što se dešavalo zajedno sa njom, i zajedno sa svim drugim ženama koje su u toj noći počele da otvaraju lažne naloge i iznose bol koji ih je godinama gušio u tišini. Milena Radulović je te noći razbila iskrivljeno ogledalo stvarnosti.Imala sam želju da ih sve zagrlim, rasprsnem se u suzama, ispustim urlik i oslobodim štitnu žlezdu knedle koja tu stoji godinama, jer je dosta. Svima nam je svega dosta. Razumele smo se apsolutno – moramo da pronađemo put jedna do druge, i da ustanemo zajedno zbog žena koje dolaze. Mi smo svoje dželate preživele. Ali NE DAMO da i generacija devojčica koje dolaze ima svoje. Hoću da za 20 godina mlade žene ne znaju o čemu pišem danas. Kada vidim moćnika kako se oblizuje nad mladom ženom, i nju koja pokušava sve da okrene na šalu i „izvuče se“, iz mene kulja potreba da je ne dam. Ne moram da je poznajem da ne bih dala na nju. Hoću da zna da u svakom trenutku svaku svinju može da nazove svinjom.Dežurni tabloidni silovatelji sada mogu da pišu bljuvotine, da krše sve moguće moralne i novinarske kodekse, da pokušavaju da nas sve ponovo siluju, ali trebalo bi neko da im kaže da svi oni više ne postoje. Reč je teška onoliko koliko uticaja ima. Njihove su jadne i zato su i oni jadni. Trule silovateljske opaske, „duhoviti“ komentari puni nipodaštavanja, zlotvorske relativizacije zločina, poređenje tragedija radi obezvređivanja, pravdanje i lažno moralisanje, sve su to različiti simptomi istih moralnih nakaza.Zlotvori godinama vršljaju i uništavaju živote tako što pothranjuju žensko-žensko rivalstvo, spinuju moral i relativizuju patnju. Svima nam je stvarno svega dosta. Da, usamljenim i nesrećnim ženama iz Brusa je možda lakše da krive Mariju Lukić i „žene poput nje“, za svoje loše brakove, nego da priznaju sebi da su udate za đubre od čoveka i podrže ženu koja je đubretu rekla „ne“. One stoje na strani zlikovca, ali su svesne da ih u stomaku sve peče. Treba jednostavno da priznamo da i njih razumemo. Stokholmski sindrom ima različite manifestacije, a nekad je najbučniji tamo gde su posledice najteže. Zato neću da krivim Jelenu Tinsku, žene koje su poput nje izjavljivale grube gluposti, i neću da prozivam nijednu „Slavicu“ sa Tvitera koja omalovažava borbu za slobodu kroz koju žene u Srbiji ovih dana prolaze. Moramo da budemo tu i za njih. Svako ima svoj put osvešćenja, a mi imamo ozbiljnijih problema od pojedinačnih mišljenja.Ružna istina više ne može da se gura pod tepih. Fakulteti, srednje škole, osnovne škole, državne institucije, mediji, estrada, umetnički krugovi, crkva… Sve su to stubovi društva koji su puni zlostavljača i nasilja, koji maltretiraju, zloupotrebljavaju i slamaju mlade duše umesto da ih ohrabre na njihovom putu. Žrtve nasilja imaju pravo da se oporavljaju, govore javno ili ne, ali mi kao društvo više nemamo pravo da ćutimo kad znamo da su nam institucije pune zlotvora. Svesni smo i poražavajuće činjenice da bi Mika Aleksić i dalje bio uvaženi deo društva samo da nije postojala optužnica za silovanje maloletnog lica. Raskrinkana je i istina da psihičko i seksualno uznemiravanje u očima javnosti u Srbiji danas „nije strašan prestup“, čak ni kad je reč o maloletnicima, iako u očima zakona to odavno jeste prestup. Eto toliko nam je srozano samopoštovanje.Na nama je da ne pređemo preko ovoga NIKAD. Na nama je da insistiramo da se Pravni fakultet očisti od zlikovaca koji smatraju da postoji povod za seksualno uznemiravanje, da tražimo rasvetljavanje svih sličnih događaja i da budemo tu za svaku sledeću žrtvu koja reši da istupi. Najzad, moramo da shvatimo da nije „vest koja je uzburkala javnost“, već istorijski trenutak koji nam daje šansu da se ne brukamo pred generacijama koje dolaze.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram