Piše Miljana Nešković: Hajde da više ne zamišljamo silovanje nečije sestre

Za to vreme, političari koji se pozivaju na tradicionalne vrednosti i očuvanje porodice tvitovali su o „okupaciji LGBT populacije“, ali se nisu setili da ni rečima osude nasilje prema ženama, lenjost i bahatost policije niti da na bilo koji način istaknu da je važna porodična vrednost ne tući i ne ubiti ženu. Reč je o samozvanim moralistima kojima strašno smeta neki tamo dečko u suknji pa to ne mogu da prećute. S druge strane, isti oni vrlo bučno prećute svaku ženu u sanduku. U ovoj zemlji imamo mnogo oblika i vrsta nasilnika i njihovih glasnogovornika, ali ovi licemeri su mi najgadniji.U vreme buđenja svesti o pravima žena društvene mreže mogu da budu inspirativno mesto, puno osnažujućih glasova, ali nisu ni sve nedelje iste. Dovoljno je da pevačica, koju većina ljudi baš ne gotivi, prijavi supruga za fizičko nasilje u vidu šamara da se zli duhovi probude i da internet preplave mizogini komentari u kojima se njen suprug osuđuje što nije primenio ekstremniji vid nasilja. U celom tom vrtlogu ohrabrenja i poražavajućih istina, ćutanje većine političara nije jedini šablon koji se ponavlja. Tu su i čuveni „zamisli da se tako nešto dogodi tvojoj majci/ćerki/sestri“, komentari kojima nenasilni ljudi s interneta pokušavaju da urazume one koji javno napadaju žrtve nasilje. Svi ti ljudi su dobronamerni, ali strašno greše.Čak i kad imamo potrebu da nekome objasnimo zašto ne treba javno da se iživljava ispod vesti o nasilju koje je neko prijavio, besmisleno je reći: „Zamisli da tvoju sestru/majku/ćerku neko siluje/tuče/zlostavlja, šta bi onda?" Oni koji misle da žene prijavljuju nasilje iz dosade, ne bi verovali ni svojim sestrama/majkama/ćerkama da im se povere. Da nije tako, ne bismo imali desetine hiljada ispovesti uz haštag #nisamprijavila. Takođe, takvi „muškarci sa snažnim stavom i tastaturom“ neretko i sami maltretiraju svoje sestre/majke/ćerke. Nema potrebe da te žene stavljamo u kontekst hipotetičkog nasilja. Dovoljna im je muka što u svom životu imaju takvog "muškarca sa stavom".Da bi neko zaista razumeo strahotu nasilja trebalo bi da proba da zamisli sebe u situaciji žrtve. Zarad potreba internet prepucavanja, to nasilno otrežnjenje bi bilo predstavljeno u nekom komentaru tipa: „Zamisli, frajeru, da tebe tvoji ortaci jedne noći siluju. Da to traje, da te za to vreme ismevaju, da ti ostave na telu teške fizičke povrede i dubok osećaj stida. Da li bi odmah otišao u policiju? Da li bi ti bilo svejedno što će te pitati za sve detalje, ali i da će ih zanimati čime si izazvao svoje ortake, kakvi su ti to ortaci, što si se sa takvima družio i da li si siguran da nisi sam tražio to što ti se desilo, a stvari se malo omakle kontroli? Da li bi jurio da sve odmah prijaviš iako znaš da će ti se smejati iza leđa prvo u policiji, ali i da će te posle razvlačiti mediji možda danima, možda mesecima, u zavisnosti od toga koliko ljudi klikću po tvojoj traumi? Ili možda ipak ne znaš šta bi uradio?" Bizarno. Zar ne?Kod toliko agresivne javne komunikacije nikad ne znaš do koga će sve takvi komentari stići, a ni da li će grube reči nečiju traumu iznova probuditi. Zato je ipak bolje ne pozivati nikoga na zamišljanje bilo kog vida silovanja i nasilja – ma koliko delovalo kao baš dobar argument u nekim situacijama. Nasilnike na internetu uvek možemo da blokiramo. Umesto raspravljanja sa njima, isto tako možemo da insistiramo na tome da se političari, koji očekuju našu podršku, izjasne o problemu nasilja nad ženama i da izlože svoje predloge rešenja. Čisto kako bismo znali sa kim imamo posla.****BONUS VIDEO: Milena Radulović: Kako sam izgradila veru u život

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastmiljananeskovicmilenaradulovic-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2892007"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram