Piše Miljana Nešković: Svi mi koji „ne treba da se zameramo policiji“

Kolumne 26. dec. 202122:59 > 23:04
Podeli:
Miljana Neskovic
Miljana Nešković Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

„Nemoj u tekstovima da se zameraš policiji, možda će ti zatrebati“, čula sam danas. Kakva je to policija kojoj možeš da se zameriš kolumnom? Zar to već nije tema samo po sebi, pre svega za MUP? Da li smo stigli dotle da se potencijalne žrtve više plaše policijskog ignorisanja, nego što se kriminalci plaše sankcija?

Pre dva dana politikološkinja Nina Stojaković je na društvenim mrežama hrabro stala uz svoju sestru, koja je rešila da prijavi policiji nasilnika Uroša Radivojevića, rep pevača. Nininu sestru je policija vratila kući po principu „fali ti jedan papir, da bi ti to nasilje država priznala“. Dali su joj savet (!!!) da „ode kući i proba sve da zaboravi“. Direktno su je doveli u zabludu i otkačili su je.

Pre desetak dana u emisiji „Slučaj“ Jelene Zorić, na TV Insajder smo čuli snimak poziva koji je 2. aprila 2016. godine policiji uputio Zoran Marjanović, tražeći od policiije da dođe na nasip u Borči, jer je njegova supruga Jelena Marjanović nestala. I njemu je falio metaforički papir. Rečeno mu je da „mora“ da dođe i lično da podnese prijavu nestanka da bi policija izašla na teren. Ubrzo, mrtvo telo Jelene Marjanović prodavalo je tabloide širom Srbije.

Pre nekoliko meseci moja prijateljica je čula nasilnu svađu u susednom stanu i ispunila svoju građansku obavezu – pozvala je policiju, jer je svaki građanin dužan da prijavi nasilje ako sumnja da se ono odigrava. Nakon što su popričali sa komšijom koji je policajcima objasnio da ga je supruga „iznervirala, jer joj rade hormoni“, policajci su došli kod nje da joj objasne kako nije trebalo da prijavljuje slučaj, jer je „verovatno pogoršala stvari“.

Ko zna koliko puta se u međuvremenu policiji obratio neko ko nije znao policijske procedure, pa dobio porciju ličnih smatranja zarad hvatanja magle nekog službenika, umesto realno obavljenog policijskog posla. Svi oni izigrani su za sopstvena prava, i ko zna u kojoj opasnosti bili zbog toga. Ta pomisao me užasava.

Bahatost sistema je do kraja ogoljena kada je Nina Stojaković na Tviteru objavila da su inspektori iz stanice u Milana Rakića, koji nisu uzeli zvaničnu izjavu od njene sestre kad je htela da prijavi nasilje, bili dovoljno bezobrazni da je zovu i da vrše pritisak na nju zato što je Nina sve obelodanila. Prema Nininim tvitovima, to što im je u stanicu ušla devojka koja je rekla da je trpela nasilje nije alarmiralo policiju, ali očito mediji jesu, pa su rešili da joj telefonom objasne „da će sutra možda opet doći po pomoć, a ovamo ih pljuje“. Opet to „nemoj da se zameraš policiji“, kao da je zakon njihovo privatno vlasništvo, a ne njihov posao, za koji ih svi plaćamo.

„Ne treba da prozivate državne službe u medijima. Tamo ima stvarno mnogo ljudi koji ginu i ozbiljno rade svoj posao“, rekla mi je par nedelja jedna aktivistkinja u nekom neformalnom razgovoru. Tačno je da ima u policiji vrednih ljudi, ali ne znam gde su danas svi ti ljudi. Gde su svaki dan?

Niko iz policije se nije javno ogradio od ovih službenika. Niko nije rekao: „Ne brinite. Mi nismo čopor nitkova, koji jedni drugima čuvaju guzice. Ti ljudi nisu naše kolege. Izvini Lidija. Izvini Nina“. Ne znam ni da je policija nekad izdala saopštenje u kom bi obavestila javnost da je sama sprovela istragu u svojim redovima i sankcionisala nesavesne službenike, takozvane „sitne ribe“, koje običnim ljudima prave velike probleme.

Nije dakle pitanje u Srbiji zašto žrtve nasilja ćute. One govore, ali ih (čak ni) policija ne čuje. Pitanje je zašto „dobri policajci“ ćute? Da li ćutanje svih tih dobrih policajaca „koji svaki dan ginu za nas“ treba da doživimo kao nemoć ili odobravanje bahatosti kolega?

Umesto odgovora na ta pitanja, dobili smo baš gotivne „MUP Srbije“ Viber stikere. Za to vreme, praznina između organa bezbednosti i onih kojima je bezbednost ugrožena se sve više širi. Svima nam je neophodno da se podsetimo da građani nisu dužni da znaju policijske procedure, ali da su policajci ipak dužni da postupaju po njima, a ne da izmišljaju izgovore kako bi izbegli cimanje. Građani nisu dužni ni da prikupljaju dokaze o zločinu koji je neko izvršio nad njima – to je posao policije. Takođe, policajci nemaju pravo da nas ponižavaju kada zovemo policiju u pomoć. Nije na njima da imaju mišljenje o nečijem životu, komentarišu događaje koji su prethodili nekom krivičnom delu, tračare ili iznose pretpostavke. Ti ljudi su plaćeni da nas tretiraju s poštovanjem, da nam ukažu pomoć bez izuzetka, da objektivno istraže svako nedelo i budu profesionalni. Policije treba da se plaše kriminalci, a ne svi ostali.

Niko od nas ne želi policiju da doživljava kao grupu bahatih službenika, koje mrzi da izađu na teren čak i kad je nekome glava u torbi, i koji prečesto deluju kao da ih naša muka zabavlja. Nažalost, lice policije nisu pojedinci koji „ginu od posla svakog dana“, nego oni na koje prvo naiđemo kada pozovemo u pomoć. Dakle, mačka u džaku.

 

 

****

BONUS VIDEO: Dolazak Zorana Marjanovića u Palatu pravde 

 

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar