13
Makiško polje kraj Beograda, na kome razni „projektanti budućnosti“ planiraju da podignu metro stanicu i naselje sa 40.000 stanovnika, ima svoje vlasnike. To su rođaci nekadašnjeg Zlatiborca, a kasnije čuvenog beogradskog advokata, hotelijera i industrijalca Radomira Milaćevića. Država Srbija raznim smicalicama uporno odbija da naslednicima vrati to imanje, valjda da bi silnici mogli da eksperimentišu, projektuju, preseljavaju i, naravno, zarade na svojim „vizijama“.
Golem je bio imetak advokata Milaćevića. Između dva rata imao je advokatsku kancelariju, vilu na Palisadu, banku „Zlatibor“, kuću na Dedinju. Sazidao je i hotel „Prag“ u Beogradu. To je onaj hotel u kome je (zbog vlasništva?) pre četiri godine Željko Rutović pucao u Predraga Rankovića Peconija.
Čuveni Zlatiborac je investirao i u Makiš. Na desetinama hektara organizovana je proizvodnja sirovina za šećeranu, zatim štale za konje i sve što uz to ide. Bio je to ozbiljan biznis koji je prekinut 1941. godine. Ne treba sumnjati – da naslednici nose kakvo poznato ministarsko ili udbaško prezime kompletno imanje bilo bi vraćeno. Da su članovi vladajuće porodice, ili narko bosovi i novopečeni bizMismeni, ovako…
Da je Makiško polje u privatnim rukama, druga bi se pesma pevala. Ne bi se „projektanti sudbina“ olako usudili da na tu livadu dovode preskupi metro, ne bi im palo na um da uz reni bunare koji napajaju Beograd projektuju kanalizacije i saobraćajnice. Ne bi bilo suludog eksperimenta (Pročitajte šta o tome misli profesor Ljubiša Ignjatović).
O gradnji u Makišu, metrou i reni bunarima još će se pričati. Ovde ću sa tim da zastanem, želim ukratko da ukažem na sudbinu advokata Milaćevića i njegove porodice. Rođen je kao sedmo dete, završio Pravni fakultet u prestonici i 1919. postavljen za sekretara Okružnog suda u Beogradu. U međuvremenu je, kao i sva ondašnja mladež, branio Srbiju u Prvom svetskom ratu. Tri puta je ranjavan, prešao Albaniju peške…
Zakačio ga je i Drugi svetski rat, zarobljen je u Zagrebu kao rezervni oficir i odveden u logor Varburg. Nešto kasnije, premešten je u Nirnberg odakle je zahvaljujući advokatskim vezama pušten 1943. Vratio se u Beograd, gde su Nemci svu njegovu imovinu stavili u okupatorsku funkciju. Onda dolazi oslobođenje i komunisti su uradili isto što i Nemci. Opet je Milaćević uhapšen, opet mu je imovina oduzeta, sročena je i nekakva uslovna kazna. Nisu mu dali penziju, niti su dozvolili da se bavi advokaturom. Svaki njegov zahtev ostao je bez odgovora.
Čovek kakvim bi se svaka država ponosila bio je bespomoćan u rođenoj zemlji za koju je krv prolivao. Sudbina je udesila da pomoć stigne od prijatelja iz zarobljeništva – sudije Tešanovića iz Aleksinca. Zaposlio se u toj varoši, stanovao je sa bolesnom suprugom u Žitkovcu, u prostoriji napuštenog javnog klozeta. I to je, naravno, bio deo progona.
Umro je 1971, a njegov „Ratni dnevnik 1913-1919“ (koji je priredio Slobodan Gavrilović) nedavno su objavili rođaci. U tom dnevniku, ovaj mudri Zlatiborac je zapisao: “Izgleda da će naši potomci nas preteći svojim bezumljima, kao što smo mi pretekli naše pretke“.
Slučaj Makiš to bezumlje na najbolji način potvrđuje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
