Piše Ivan Mrđen: Kratak zapis o vremenu

Najviše dok, ovde u Melburnu, svakog prepodneva što plivam, što maltertiram svoje (veštačke) kukove i sve slabija kolena nekim pogrešno zapamćenim vežbama. Ranijih godina sam u istom bazenu, džakuziju i turskom kupatilu razmišljao o mnogo čemu drugom, o ćerkama i unucima, o prijateljima, o tekstovima koje bih mogao da napišem, pa i o političkim besmislicima...

Ove godine ništa od toga, ćerke i unučad volim koliko i pre, prijatelji se proređuju al’ ih još ima, budalaština u javnom prostoru i po društvenim mrežama koliko ti duša hoće, ali mi mnogo više prija nešto što je Bajaga opevao sa „stavi misli na prazan hod“...

Sad uglavnom gledam u veliki sat na zidu i brojim. Taj sat ima samo jednu kazaljku i ona nam pokazuje da je prošao još jedan minut. Onih šezdeset podeoka sa klasičnih satova ovde označavaju sekunde. Brojim po pet za neku vežbu, levo, desno, noga gore, noga dole, čučanj u vodu... i tako dva’esčetiri puta, prođoše dva minuta.

Dok plivam brojim zamahe, za pola bazena mi treba šesnaest, u povratku na dah povećavam broj kako bih tačno znao koliko puta sam preplivao čitavu dužinu. Kao da pokušavam da izbrojim vreme. Ili pokušavam da ga budem svestan, kad već ne mogu da ga zaustavim...

Možda je brojanje poslednje što zaboravimo, iako je jedna od prvih lekcija koje naučimo?! Nije, međutim, ni isključeno da svo to brojanje samo nadomešćuje sve veće praznine u mojim sećanjima, pošto se mozak već uveliko čisti od nepotrebnih pamćenja...

Juče nisam mogao da se setim krsnog imena glumca Mandića, svojevremeno stalnog gosta obojici omiljenog restorana „Stari bunar“ (Milorad, 1961-2016), prekjuče me moja Mira podsetila na poznatu glumicu, ma znaš onu plavu, sa naočarima, što je sa godinama bila sve lepša, ali ni imena ni prezimena (Dajana Kiton, 1946-2025), pre tri dana pomenuh kako je Partizan pobedio Kvins Park Rendžers u onoj nezaboravnoj utakmici (4:0 u Beogradu, posle 2:6 u Londonu), ali ubih se razmišljajući o Čačaninu koji je dao drugi gol iz penala (Dragi Kaličanin, istina rođen 1957. u Sjenici, ali je na Stadion JNA došao posle zapažene karijere u Borcu)...

(Moderna pomagala za kratko pamćenje pozvao sam u pomoć tek za pisanje ovog teksta, da popunim „crne rupe“ kojih je sve više...)

Sve je to danak vremenu koje neumitno prolazi... Uhvatim sebe kako se sekiram ako neku vežbu otaljam ili se zabrojim a ona kazaljka nepovratno ode u sledeći krug, praktično vidim to prokleto vreme kako curi i baš ga briga za moje brojalice. I za svakog od nas, ponaosob...

* * *

U ponedeljak 12. avgusta 2013. godine u “Blicu” je objavljen jedan od mojih najemotivnijih zapisa:

“Nisam, da budem iskren, do pre desetak dana ni znao da postoji kanadska rok pevačica Melani Fiona, sve dok nam naša ćerka Milena nije poslala njenu čuvenu pesmu ‘Ponedeljak ujutru’, iz koje sam već napamet naučio nekoliko stihova: ‘Da li si slušao današnje vesti, napuštam grad, odlazim, ovaj grad je previše mali za mene, vreme je, polazim... Moje srce će iskrvariti, ali svejedno, odlazim... Moram, cveće mora negde otići, jer ne može cvetati na prašnjavoj ulici... Imam dve karte, i san...’

Danas je taj ponedeljak, danas Mirina i moja najstarija ćerka Milena sa svojim ćerkama Tamarom i Anom polazi put Australije, da bi u Melburnu njih tri zajedno sa Mileninim mužem Kameronom Ridom napravile dom za svoje cveće. U današnjim vestima neće biti mesta za njihovu priču, jer sve ono što budemo čuli u današnjim vestima biće samo pogled na prašnjave ulice u kojima više ne stanuju snovi.”

U utorak 17. marta 2026. godine, dok smo ispraćali njenu ćerku Tamaru na veliko putovanje u suprotnom pravcu, zamolio sam je da pusti baš tu pesmu. “Ali, danas nije ponedeljak”, rekla je, a ja sam joj odgovorio: “Da, da, prošao je samo jedan dan!”

I jedan dan je mnogo, jer između istih najvažnijih događaja u životima dve generacije prođe tek jedan treptaj vremena!