Jedan kural je podelio Novi Sad - dok je za neke neprimeren, za druge je duhovita reakcija i simbol otpora bahatoj vlasti. Kural je, valjda, pojednostavljena i karikaturalna verzija murala, pre bi se moglo reći da je reč o grafitu. No, to je forma, važno je šta on predstavlja - muški polni organ, a vickasti Novosađani spojili su dva pojma (mural i ...) u jedan i tako je rođen kural.
Niko se zbog kurala ne bi uzbuđivao da nije osvanuo na nacionalnoj trobojci. A tamo mu baš i nije mesto, u normalnim prilikama i normalnoj zemlji. Ali, šta je u Srbiji normalno sem vođe, ministra policije i doktora Žeksa?
Pojava kurala ima predistoriju. Prvo je na proletošnjim izborima za savete mesnih zajednice na Limanu poražena naprednjačka mašinerija. Međutim, gubitnici se ne mire sa porazom, usledila je mala osveta i noćna lekcija iz „patriotizma“. Fasade zgrada na tom istom Limanu okrečene su u boje zastave.
Niko „ne zna“ ko je obavio taj moleraj. Jedino se proneo glas da su „moleri“ imali obezbeđenje u crnim majicama „sa grbom u boji zlata“ i da su se muvali oko prostorija SNS. Nekako se iz toga izvukao i zaključak.
Za mnoge Limance te trobojke nisu imale nikakvu patriotsku ni umetničku vrednost. Neki u tome vide i skrnavljenje nacionalnog simbola, jer zastavi je mesto na jarbolu, u srcu… a ne da se njome mažu podrumi i sutereni.
Onda je jednog jutra preko trobojke osvanuo kural. Kao odgovor na primitivno uterivanje „patriotizma“ i „srpstva“. Istovremeno, na drugom kraju „zastave“ neko je napisao „Sendvič republika“. Valjda zato što je gospođica Brnabić javno priznala da je sendvičarka. Što se uklapa u njen mentalni sklop.
Naprednjaci imaju te lenjire za merenje patriotizma. Njihov prvi vođa Toma Diploma je govorio da Srbiju voli najviše na svetu. Isto tvrdi i njegov naslednik. Ima još naprednjaka koji mnogo „vole“ Srbiju i koji su baš „pravi Srbi“. Pogledajte im u imovinu. Brojke na računima i kvadrati u hiljadama su njihova mera „srpstva“.
Ja, recimo, ne mogu toliko da volim otadžbinu, nemam startni osnov. Ljubav joj iskazujem tako što plaćam porez, odgajio sam troje dece, odazivao se na pozive za mobilizaciju, ne bacam plastiku u reku i ne pljujem po ulici. Radim još ponešto na šta sam ponosan, ali se ne busam u srpske grudi.
No, ako moj patriotizam treba da overe naprednjaci, onda mi nisu potrebni ni srpstvo ni Srbija. I mogu Mesec da ofarbaju u srpsku trobojku, oni će za mene ostati velika skupina podlaca i prevaranata. Verujem da tako misle i mnogi na Limanu.
Ne može se patriotizam ubrizgavati pod pritiskom. Nisu ljudi mašine. To vam je kao sa detetom, ako ga na silu hranite, ono na kraju povrati. Tako se i kod mnogih Vojvođana stvara mučnina, a to valjda i jeste cilj.
Kao da niko ne vidi smisao toga – da se zastavama prekrije naprednjački moto – kradi i pusti kolegu da krade. A to najlakše prolazi kada se stvaraju tenzije, animoziteti, podele. Još kad se iz toga artikulišu glasovi za odvajanje pokrajine, eto sreće za „spasioce iz Beograda“. Jer, oni će stati na put „neprijateljima“ Srbije.
Klasičan Udbin rukopis, onaj koji smo ranije prepoznavali u napadima na komšije, sad je spao na domaće dvorište. I neće nas ostaviti na miru dok i poslednjeg Srbina ne podele uzduž i popreko. A kural na trobojci zapravo je otpor udbašima. Ne dajte se Vojvođani, Srbija se brani na Limanu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare