Podeli:
Maja Uzelac; Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

PROSTO.

Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

SERIJE.

Okej, nema mnogo opcija ovih čudnih odvojenih dana. Imaš li decu, tada si s njima. Gledate sunce kako sija sneg kako pada – već šta priroda ponudi. Ti ih gledaš kako jedu kako vrište kako izmišljaju kako otkrivaju kako dele kako ne daju… gledaš ih kako rastu i to je uzbudljivo u svojoj nikadviđenosti. A kad legnu da spavaju, zaspiš s njima. Probudiš se u sred noći, malo lud, i tada možda imaš vremena za ono što svi ostali i tako rade ceo dan…

Gledaš serije.

Serija – red, niz, lanac, grupa predmeta koji imaju neka zajednička obeležja i namenu. TV serija, koju upravo strimuješ, je niz audiovizuelnih sadržaja koji se iz epizode u epizodu nastavljaju. Zašto je to bitno?

U trenutku kad malkice deluje kao da je sve stalo i da nikad ničega više (a znaš da hoće…ili? baš sto posto? da li?) neće biti, serija je svedočanstvo nastavljanja, fabule koja ne posustaje, nečega što te sigurno čeka tamo gde si stao.

Sutra.

Serija je obećanje da postoji sutra.

Istina, ovih dana uhvatiš sebe kako sve češće bindžuješ, ne možeš da se zaustaviš, ispijaš na eks, varvarski siluješ sezone. Pitaš se šta se desilo s prekidanjem kad je najzanimljivije, odgovaraš sebi – još je zanimljiviji novi početak.

Nova serija. Sutra.

Šta je s tim? Neumoljivo kaskanje apokalipse u prilasku diže pritisak, meša sokove u telu, bičuje tvoj bedni, jedva postignuti, zen? Ne pušta te u slane dubine? Ili, prosto, bindžuješ jer možeš?

U doba televizije, pre interneta i pre Netflixa, sedeo si po nedelju dana u zbunu – ko će koga ostaviti, ko je koga ubio? Sad klikneš Dalje, i sve to znaš odmah. Kao što sve drugo dobiješ odmah. Potrošiš odmah. Zaboraviš odmah. Napraviš prostor za novo. Ko može da te krivi.

Usput, hej, istim stavom si i prirodi jebao kevu. Jer tih resursa – za trošenje odmah, pa sve ispočetka – nema xy, kao u sajberspejsu. Nisu šume pikseli. Nisu ribe gigabajti. Ne možeš da doplatiš 0.99 i da pređeš na jači paket. Okej, ne cimaj se. Ko može da te krivi, kažem. Sigurno ne ja.

Da se vratimo na seriju.

Imam jednu. Možda si gledao. Možda, nasuprot Sve&Odmah logici vremena, nikako da stigneš do kraja.

Dečko koji misli da je psihopata i devojčica koja ga drži za ruku i ne zna ništa o tome. Tako nekako počinje.

Kraj je jbnog sveta.

I na toliko načina jeste.

Ali, s tom serijom je drugačije. Ako tu seriju odgledaš do kraja, nećeš mu prići bliže.

Odmaći ćeš se od ivice.

Jer, u tome je snaga velikih slika, velikih reči, velike muzike i svega toga u spoju.

Nada.

Sjaji kao mesec od tek uglancanog srebra.

O, gledajmo serije.

Nadajmo se zajedno tom
sledećem
poluobećanom
sutra.