Piše Maja Uzelac: Kako si?

- Znam, al vidi, ja sve vreme govorim aj ne poludimo, i mnogo se trudim da to primenim prvo na sebi. Iako, znaš, bila sam jedno tri meseca po 24 sata sama s dvoje baš male dece bez ikakve pomoći. Okej - pet puta po pola sata sam se odvojila, da budem skroz poštena, a celu situaciju je čak i porodična doktorka, jako ozbiljna starija žena, prokomentarisala užasnutim uzvikom uz komentar Pa to je strašno.I tako, sad, znaš, ja sam ti pomalo i ponosna što sam dobro, zašto je problem.Okej, ti si pobednica korone, bravo - A ovi što nas jebu u mozak? Izbori za neki dan, pajs sad - zovu ih izbori još uvek, kao da ima nešto da se bira!? - Tako je, znam, mozak je u realnoj opasnosti; D kandidat razgovara sa ženskim robotom na teveu, mi što imamo više od jednog odgovora na repertoaru smo najebali; međutim, vidi, znaš - ja na baš tu pošast takođe upozoravam od kad je korona kre... - Pa, šta oćeš da kažeš, da si mnogo pametna? - Ne, nikako, ovaj, možda sam samo stigla da se naviknem na pomisao, totalno nisam očekivala ništa drugo nego predizborne bahanalije čim se glavice promole iz korontina. A iz kog nas je vlast uzgredbudirečeno svojeručno izbavila; podsećam, genijalni potezi su jednoglasno podržani, imali smo većih problema, je l da ste svi rekli...(Okej, ovaj razgovor nije krenuo kako treba, i meni je jasno.Ček, uostalom, šta se i ja kurčim. Ko sam ja da budem dobro ove jezive 2020. Možda su ljudi u pravu. Hajde malo skrušeno.Nije da ja ne mogu biti loše. Imam svaki jbni razlog. Osim sebe same i svog cirkuskog mozga sklonoj akrobatici svake vrste, budući upao u kazanče s esidom po rođenju - kako fanovi umeju da tvrde.)Hajde ispočetka. Pa kaže:Kako si?- Ej, pa ono, sranje.- Čekaj, kako to misliš sranje? Vidiš koliko je ljudi pomrlo, koliko će se ljudi sad post festum ubiti i poubijati, jer su pukli? I ti sebi daješ za pravo da budeš loše?M......da. Ooo...kej....Sad.Vidi.- Daj sebi vremena da budeš nekako.Molim te.Daj sebi pravo.Ti si ljudsko biće.Još uvek i do kraja.Teško je, aliTo ti pripada.Sastavi svoje ćelije na gomilu.Nazovi ih svojim imenom.Jednom je već bilo tako, ranije.Možda davno.Seti se.Kad me pitaš, biću kako ti treba da budem.Samo ako vidim sjaj u tvom oku.Znak da si živ.Da bes nije pojeo te ćelije iza jabučica.Da ih tuga nije rastopila.Da ih besmisao nije spalio.Novi svet, novi razgovori.- Kako si?- Tu sam. Ti?- Jesam.I gledamo se.(Zagrljaj. Probaj da zamisliš zagrljaj.)...PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram