Piše Maja Uzelac: Kako si?

- Kako si? - Ej, pa dobro sam. - Čekaj, kako to misliš dobro? Je l vidiš koliko je ljudi pomrlo, koliko će se ljudi sad post festum ubiti i međusobno poubijati, jer su pukli? A ti dobro?

– Znam, al vidi, ja sve vreme govorim aj ne poludimo, i mnogo se trudim da to primenim prvo na sebi. Iako, znaš, bila sam jedno tri meseca po 24 sata sama s dvoje baš male dece bez ikakve pomoći. Okej – pet puta po pola sata sam se odvojila, da budem skroz poštena, a celu situaciju je čak i porodična doktorka, jako ozbiljna starija žena, prokomentarisala užasnutim uzvikom uz komentar Pa to je strašno.

I tako, sad, znaš, ja sam ti pomalo i ponosna što sam dobro, zašto je problem.

Okej, ti si pobednica korone, bravo – A ovi što nas jebu u mozak? Izbori za neki dan, pajs sad – zovu ih izbori još uvek, kao da ima nešto da se bira!? – Tako je, znam, mozak je u realnoj opasnosti; D kandidat razgovara sa ženskim robotom na teveu, mi što imamo više od jednog odgovora na repertoaru smo najebali; međutim, vidi, znaš – ja na baš tu pošast takođe upozoravam od kad je korona kre… – Pa, šta oćeš da kažeš, da si mnogo pametna? – Ne, nikako, ovaj, možda sam samo stigla da se naviknem na pomisao, totalno nisam očekivala ništa drugo nego predizborne bahanalije čim se glavice promole iz korontina. A iz kog nas je vlast uzgredbudirečeno svojeručno izbavila; podsećam, genijalni potezi su jednoglasno podržani, imali smo većih problema, je l da ste svi rekli…

(Okej, ovaj razgovor nije krenuo kako treba, i meni je jasno.
Ček, uostalom, šta se i ja kurčim. Ko sam ja da budem dobro ove jezive 2020. Možda su ljudi u pravu. Hajde malo skrušeno.
Nije da ja ne mogu biti loše. Imam svaki jbni razlog. Osim sebe same i svog cirkuskog mozga sklonoj akrobatici svake vrste, budući upao u kazanče s esidom po rođenju – kako fanovi umeju da tvrde.)

Hajde ispočetka. Pa kaže:
Kako si?

– Ej, pa ono, sranje.
– Čekaj, kako to misliš sranje? Vidiš koliko je ljudi pomrlo, koliko će se ljudi sad post festum ubiti i poubijati, jer su pukli? I ti sebi daješ za pravo da budeš loše?

M…
…da. Ooo
…kej.
…

Sad.
Vidi.
– Daj sebi vremena da budeš nekako.
Molim te.
Daj sebi pravo.
Ti si ljudsko biće.
Još uvek i do kraja.
Teško je, ali
To ti pripada.
Sastavi svoje ćelije na gomilu.
Nazovi ih svojim imenom.
Jednom je već bilo tako, ranije.
Možda davno.
Seti se.

Kad me pitaš, biću kako ti treba da budem.
Samo ako vidim sjaj u tvom oku.
Znak da si živ.
Da bes nije pojeo te ćelije iza jabučica.
Da ih tuga nije rastopila.
Da ih besmisao nije spalio.

Novi svet, novi razgovori.

– Kako si?
– Tu sam. Ti?
– Jesam.

I gledamo se.
(Zagrljaj. Probaj da zamisliš zagrljaj.)

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram