Piše Luna Lu: Ne je uvek ne, nikada da ili možda

Subota. Lako popodne uz trubu Majlsa Dejvisa. Prilično veliki promet motornih vozila na Dorćolu. Kao da je sve malo živnulo. Kraj je januara, što se mene tiče proleće je iza ćoška. Još jednocifren broj subota i omiljeno godišnje doba stiže na velika vrata 20.marta u 10.37 časova. Odbrojavanje, što se mene tiče - može početi.

Svašta mi se mota po glavi ovih dana – košnica od misli.

Biće je uznemireno jer vesti nisu nimalo lepe.

Veoma su mučne.

I izbegavala sam da provodim mnogo vremena po mreži jer me sve to mnogo potresa – ceo taj slučaj, nazvaću ga po junakinji – „Milena“.

Naime, pre nekoliko godina, krenula sam na intenzivnu psihoterapiju koja je trajala šest meseci zato što više nisam mogla da se borim sa jednom tajnom koju sam čuvala duboko u sebi skoro 30 i kusur godina.

To šta mi se detaljno desilo u tinejdžerskom dobu nisam spremna javno da govorim sada i ovde, nije ni mesto ni vreme- tim događajem, jednog dana će početi prvo poglavlje knjige pod nazivom „Čudna devojka“.

Jer da, to je prva u nizu trauma koja će me zauvek učiniti čudnom.

Detaljni opisi nisu ni važni za ovo pismo koje vam pišem, ali hoću jednostavno da pokušam da objasnim jednu stvar jer ni meni samoj to nije bilo jasno kod same sebe, zato sam i potražila stručnu pomoć.

Kada je započeo tornado #MeToo pokreta i kada je počela da se raskinkava najmračnija strana Holivuda – bez reči, upijala sam svaku vest na tu temu.

Bila sam paralizovana i tiha, a u meni se dešavala neprepričljiva bura – „šekspirijanska bura“, može se reći, eto toliko dramatična.

Sve to što sam zakopala najdublje u sebi – ta bura je počela da izbacuje na površinu.

Sve što postoji na Guglu od svedočenja pogledala sam i pročitala – pratila sam svakodnevno čak i suđenje „slučaja Vajnstin“ u Njujorku i kada je pročitana presuda da je kriv – plakala sam od olakšanja, osetila sam satisfakciju – jedan manje zlikovac iza rešetaka.

Kada se zahuktao #MeToo pokret i kada su desetine hiljade žena otvoreno počele da pričaju o svojim patnjama, okrenula sam broj psihoterapeutkinje moje drage Ksenije, rekla sam joj da ne mogu sama da rešim sve te emocije koje su nagrnule snagom Nijagarinog vodopada i krenule smo u intenzivnu terapiju.

Dok sam joj pričala šta mi se desilo malo sam brzala da bi došla do poente, a to je pitanje, ključno, za čijim odgovorom sam žudela – zašto baš sada to sve izlazi iz mene – ta potreba da to ispričam na sav glas i da napišem knjigu koja počinje tom scenom jer to je možda najvažniji deo puzle koji je moj život, kao i kasnije mnoge odnose iskomplikovao iz korena.

Taj događaj je čak uticao i na to da zavolim estetiku „ružnog“, „aseksualnog“, neobičnog – zaronila sam u kemp, artificejlno i ne-standardno.

Uronila sam i u knjige, studije, mrak bioskopske sale, pozorište, klabing i razumevanje sa ljudima koji su takođe negde usput oštećeni, a sami tim i neshvaćeni.

I da, od tada se osećam kao sama u gomili, neko ko ima neku grešku, ko ima neki nevidljivi ožiljak koji krije.

Tog dana, u malom ukusno sređenom, toplom prostoru – Ksenija mi je objasnila da je potrebna verifikacija mom biću da mi se to desilo u životu i da to moram glasno da izgovorim i da isteram to iz svog sistema napolje pa da krenemo sa tim da radimo, da lečimo.

Neko kome se desila ta vrsta traume potrebno je možda jutro posle pa da ispriča, nekome je potrebno šest godina, a nekom drugom su potrebne decenije i decenije da se usudi da prizna da se to dogodilo i da započne proces isceljenja u kome shvatiš da nisi ti kriva.

Svako različito reaguje – nismo svi isti.

To je odlično objašnjeno u Netflix seriji, rađenoj po istinitom događaju – „Unbelievable“.

Sa istim događajem svaka žrtva se drugačije nosi, kako zna i ume.

Jer da, to je sve povezano sa kompleksnim osećanjima krivice i duboke sramote.

Ćutiš jer misliš da si sama kriva.

Da nisi bila dovoljno pametna.

Da nisi bila dovoljno jaka da ga udariš ili brza da mu pobegneš.

Plašiš se da će drugi ljudi reći – sama si kriva.

Ti isti mogu i da te pitaju da li si dovoljno glasno i ubedljivo rekla – Ne.

A ti se možda ni ne sećaš da li si uopšte uspela da izgovoriš to NE – pre nego što ti je neko šakom zapušio usta.

Taj neko može da ti kaže i da si možda imala uske farmerke ili prekratku suknju kao u slučaju Džodi Foster u tako važnom filmu za sve žrtve seksualnog nasilja – „Optužena“ iz 1988.

Neko će sigurno reći – sama si tražila ili izazivala.

Silovanje je i dalje jedno od krivničnih dela koje se najteže dokazuje.

Sve u svemu – eto, moj odbrambeni mehanizam je odlučio da to prećutim i nikada nikome ne kažem.

Nisam želela da svoje roditelje traumiram i da me ljudi oko mene, u toj delikatnoj fazi odrastanja – posmatraju drugačije.

Sam čin sam preživela samo ja znam kako, ali moje tadašnje biće ne bi umelo da se nosi sa okolinom – bile su to osamdesete godine 20.veka i žrtva je uvek bila sama kriva.

I zato sam, najdublje što sam umela da dohvatim – to u sebe zakopala.

I vremenom sam na to i zaboravila.

Bacila sam se u življenje života sa netretiranom traumom što je recept za turbulentan život i na momente prilično auto-destruktivan.

Sada kada sumiram stvari u zrelosti svoje pedesete godine dođe mi da zagrlim tu devojku koju gledam na fotki iz tog doba i jedino što vidim je gard, odlučnost da preživi i tužan pogled.

Poručila bih joj u nekom vremeplovu – budi nežnija prema sebi, nisi kriva bejbi.

I tako je to bilo zakopano i zatrpano u meni, čini se „za vijek i vijekova“ zaboravljeno, ali, ne lezi vraže.

Komentar nekog muškarca, ne sećam se kog, koji se sarkastično, u krupnom kadru, na TV ekranu zapitao koga briga što se pre dvadeset godina desilo seksualno nasilje Selmi Hajek i šta sad ona ima o tome da brblja kada je bogato udata uspešna glumica pride seks bomba – u meni je proizveo eksploziju i bio triger da u svoj životni CV ubeležim hašteg #metoo.

Autovala sam se što bi se reklo.

Draga Selma, Lejdi Gaga, Madona i sve žene ovog sveta – #metoo – i meni takođe.

A evo i sada, posle celog ovog tako mučnog slučaja iz škole učitelja glume – mogu da dodam i #nisisama.

I za kraj savet – velika je verovatnoća da poznajete nekog sa zakopanom tajnom u svojoj okolini jer su statistike užasavajuće.

Iz svog isukustva mogu pretpostavati kakva je statistika zato što sam jednom prilikom u društvu deset devojaka pitala koliko je njih imalo iskustvo „date rape“ fenomena – odnosno silovanja na dejtu – njih šest je odgovorilo da im se to desilo, ovde u Beogradu.

I zato je važno osvestiti da živimo u društvu brutalnih ljudi i da često umemo da budemo svirepi iz neznanja, iz ne-edukacije, a neke žene iz tripa – „Meni to ne može da se desi.“

Svakoj devojci i ženi i na žalost devojčici to može da se desi i zato je potrebno naučiti kako se o tome razgovara, govori, komentariše i piše, a posebno u medijima i po društvenim mrežama, a naročito je potrebna edukacija u školama.

Pristojnost i empatija mora da se ugradi u biće, ako već shvatamo da je često ne usađuju roditelji, neka se razvija i bilduje u vaspitnom delu školskog programa.

I da. žrtvama, nije potrebno saželjenje i patetika, treba im reći da su hrabre i čestitati im na snazi da sa tim događajem izađu na kraj i nastave svoje živote.

Uz #besafe – napisaću i #nisisama jer je jako važno.

Čuvajte se i čuvajte druge.

I budite nežni i prema sebi i drugima.

Pomoć žrtvama
SOS telefon Autonomnog ženskog centra je 0800 100 007 i dostupan je radnim danima od 10h do 20h. Pozivi su besplatni.
Nacionalna SOS linija za žene žrtve nasilja je 0800-222-003.