Petak. Samo stisnem oči toliko snažno da stvorim nove svemire - piše na jednom zidu. Vikend žalosti. Na radio stanicama klasična dela muzičkih velemajstora. Jurim barok po FM skali aparata sa slomljenom antenom umrljanog molerajem. To mi je mod.
*
Ima taj jedan film, kultni, gde Miki Rurk drži oči jako stisnute i kaže nešto kao – „Brojaću do 50 i sve će se promeniti kada ih otvorim.“
Ništa se nije promenilo.
Ali, u tom brojanju do 50, nadao se i verovao.
I tada nije bio gde jeste.
I to se računa.
*
Kažu trač članci da je Miki u šemi sa Andželinom Žoli.
Kakva spojka.
*
U vozovima smo igrali tu jednu igru gde učesnici u kupeu na papir dodaju rečenicu ne videvši šta je prethodni napisao i onda ispadne budibogsnama ko sa kim, šta i gde.
Njihova kombinacija liči na tu igru.
Verovatno se i Bred šokirao.
Spoj nespojivog – lepotica i zver.
A vozovi u ovoj zemlji više NE postoje, kao verovatno ni ta igra.
*
Misija tabloidnih sajtova je da te namami da klikćeš do iznemoglosti na temu – Mamac dana.
Sve dok ne upadneš u zečju rupu u kojoj si izgubio sat i kusur života da bi došao do fotke na kojoj je Miki nekad bio najlepši na planeti.
„Devet i po nedelja“ faza – možda se tada Endži zaljubila, pa sad ostvaruje devojačke vlažne sne.
*
A možda sve to nema veze sa istinom.
Živimo u eri gde je istina dosadna i retko kome zanimljiva.
Zato ni ne znamo kada nas je Patrijarh realno napustio.
Otišao je kada je to najviše odgovaralo TV šemi.
Moje je pravo da u opštoj manipulaciji infomacijama od strane vođa narko kartela ove banana republike to pomislim.
„Gledanje snimaka“ u Zadruzi je ipak moralo da se desi – četvrtkom uveče.
Tu se generiše rejting i šer.
Žex je dao sebi vremena da uredi vanrednu TV šemu te je od petka stanovnicima svog privatnog ZOO vrta dao iznenadni odmor – častio ih Irinej svojim odlaskom sa ovog sveta – spavanjem bez kazni za vikend.
Oni su mu odali poštu minutom ćutanja.
Rijaliti u žalosti, a onda povratak redovnim aktivnostima sa svešću da će biti van lajva.
Aleluja.
*
Kada sam bila mala, kao neko ko baš nije bio omiljen kod vršnjaka, a naročito učiteljice, spas sam nalazila u biblioteci „Đorđe Jovanović“ kod Studentskog trga.
Inače, u toj zgradi stanovali su Dragoslav Mihajlović i Antonije Isaković, pisci iz lektire.
Tamo sam otkrila, ležeći satima na sivom etisonu, tražeši ni sama ne znam kakve naslove – ediciju o logorima.
Ostala sam bez teksta.
*
I krenula sam da iščitavam prvo o Aušvicu, pa svim redom kampovima smrti i bila sam potpuno zapanjena – kako je Bog mogao da dopusti takvu bol, svirepost čoveka prema čoveku i nepravdu.
I onda sam počela da idem u obližnju Sabornu crkvu, tražeši pravi trenutak da pitam sveštenika u nekoj pauzi ili prolazu da mi objasni – kako je to moguće?
Zašto to nije sprečio.
*
„Dete, mani me se..“ – bio je odgovor koji sam dobijala.
Žurno su prolazi mimo mene.
*
Pažnju sam pokušala da skrenem u crkvi Svete Petke, na našem igralištu Kališu, tako što smo celog leta, S i ja jurcale oko ikone dok nas sveštenik nije uhvatio, brutalno izvukao za uši i grubo, naglavačke izbacio napolje.
Bila je SFRJ – crkva je važila za opijum za narod.
S je imala jevrejsko prezime i većina njenih krvnih srodnika, izgubila je živote u logorima.
Vikale smo na njega da hoćemo da nam odgovori kakav je to Bog koji je dopustio da se to desi njenim ujnama, stričevima, bakama i dekama.
Vikao nam je – iš, iš.
Kao da smo kokoši.
*
Moji roditelji nisu baš najbolje razumeli moju opsesiju.
A onda se pojavio u ulozi starešine Saborne crkve Pera Lukić.
Tada sam već odrasla.
Imao je riđi rep, nosio je džins ispod mantije.
Ulivao mi je mir.
Bila sam stalno kod i u Sabornoj.
Pročitajte još:
*
Vladislav, tata, doveo je jednog popodneva svog prijatelja V.
On je bio blizak Sinodu i počeo je da mi priča o tome kako svaka institucija ima svoje intrige. mračne tajne i igrarije.
I da je i tu kvarno poput svakog preduzeća i da nema veze sa čistotom, čašću i poštenjem – da je politika upletena oduvek u crkvu.
Moja vera u Boga nije imala nikakve veze sa nekretninama, upravnim bordom, cenovnikom usluga, voznim parkom i menadžmentom.
*
Sledećih par prvomajskih praznika proveli smo u Rimu, sa obaveznim nedeljama u Vatikanu, uz prateću lektiru o istorijskim činjenicama, manipulacijama i trovanjima, i zabijanjima noža u leđa.
Stvari su mi postajale sve jasnije.
Posebno kada sam počela da se spremam za prijemni na Istoriju umetnosti i da ulazim u analizu umetničkih dela naručenih od moćnih porodica i sveštenih lica koji su bili uz ili protiv njih.
*
Imala sam 20 godina kada je stari patrijarh German umro i kada je Pavle postao patrijarh.
Tada sam već sve znala o tome da su kvarne igre odraslih deo i tog segmenta društva.
Nisam više sebe smatrala stadom.
Moja konekcija sa kosmičkom svevišnjom energijom nije bila više vezana ni za jednu instituciju.
Izgradila sam svoj lični odnos sa Kreatorom i to je postala moja privatna stvar.
I tako je i dan danas.
*
Dragi svi, ja sam vam kao neka antena koja oseća „Weltschmerz“ – svetsku bol i nepravdu.
Molim se svima na svim jezicima sveta.
Poštujem sve religije i divim se ljudima koji su duboko u veri.
Često pomislim kako mi malo fali da se povučem u neki ašram ili manastir na zavet ćutanja.
Ali, i dalje me goni taj neki osećaj u pleksusu da imam još nešto da kažem, a što je još važnije da pružim prostor nekim na oko običnim, a tako neobičnim, darovitim ljudima da nam kažu nešto – uteše, nauče i podele.
*
Posebno sada kada je pametnima ograničen javni prostor.
Pamet je ovde postala tabu tema.
Pametni su prognani iz javnog prostora nacionalnih frekvencija – izgnani u metafizički gulag.
*
Ovog vikenda, naročito ću se moliti i mantrati da na čelo naše Crkve dođe neki mudar čovek koji će biti na strani naroda, a ne ove korumpirane sekte znane kao „vlast“.
Neko ko će razumeti nepravdu, glad i siromaštvo koje u galopu osvaja planetu.
I biti preman da stane ispred kordona policije kao onomad Pavle u Kolarčevoj.
I neko ko će imati strpljenja i volje da se razračuna sa neverom u svojim redovima i da ne bude alav na suvarak – kome lično novci ništa značiti neće i koji će hramove uskladiti sa naukom i 21.vekom i koji će otvoriti vrata za edukaciju, za pomoć, empatiju i deljenje.
Za toplinu.
Razumevanje.
Veru. Ljubav. Nadu.
*
Sve u svemu – poput Miki Rurka u onom filmu – držim oči čvrsto stisnute nadajući se da kada izbrojim do 50 – kako će sve biti drugačije – ovog vikenda stiskam oči da stvorim neke nove svemire.
*
U nadi da se razumemo.
Komentari su omogućeni – čitamo se!
I #BeSafe – čuvajmo se jer nema ko da nas čuva osim nas samih.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare