Piše Luna Lu: Komšinica iz broja 5

Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Posle oslobađanja iz iseljenog stana u koji se zavukao Tigrasti Mačor se uselio kod žene iz prizemlja odakle ne izlazi danima. Hodnikom se širi miris pečenih bubaca i tamjana. Sa predsednicom kućnog saveta došle smo do zaključka da se mnogo isprepadao i da mu treba duhovni mir i domaća hrana.

*

Vredna kasirka iz „Amana“ me je zamolila da napišem nešto lepo u kolumni.

„Gladni smo lepih priča“.

Obećala sam joj da ću se potruditi.

Veliki je to izazov.

Prava domaća zadaća.

Uronila sam u Tajnu svesku da nađem inspiraciju.

I setila se ove priče.

*

Imala sam jednu komšiku u zgradi broj 5 kod Bajloni pijace gde sam kratko živela.

Zgrada je nekada bila u privatnom vlasništvu.

Lepi salonski stanovi posle II svetskog rata iskasapljeni su u mnoštvo malih stanova koji su otimani nekim porodicama, pa se poklanjali zaslužnim prvoborcima, a danas se iznajmljuju studentariji i samcima.

Takoreći, svi smo živeli tu u broju 5 po nekim devojačkim sobama sa kuhinjicom i kupatilom kao što su nekad radile, pre rata, služavke, rođake na studijama ili samice na nekom poslu koje je opisivala Mir Jam u svojim romanima.

*

Ulaz u zgradu odavao je nekadašnje vlasnike koji nisu štedeli na lep foaje urađen od plemenitog kamena dovučenog iz ko zna kog kamenoloma.

Lift je retko radio i tako sam otkrila tu komšinicu.

*

Ona je na prozor na stepeništu ispred svojih vrata stavila zavesice, a dodatno ga ukrasila saksijama sa plastičnim cvećem.

Zastajala sam na njenom spratu na svom putu ka lunarniku da ne kažem golubarniku i svaki put bih pomislila ko li je ta žena koja ispred svojih vrata pravi kućicu u cveću.

*

Pred nekim drugim vratima veoma često stoje kese za đubre, a ona je žena napravila potpunu bajku u tom opštem haosu otuđenosti.

Ona vozi svoju priču.

Kada smo već kod komšijskih kesa za đubre uvek se sećam se Biljane koja mi je prepričavala davno kako često uzme komšijinu kesu pa je baci u đubre ne bi li se taj komšija zapitao kako mu nestaje kesa koju je ostavio pred vratima.

Jel mu neko krade đubre ili pak postoji neka nevidljiva sila koja se iznenada pojavljuje i rešava problem smeća?

*

Svako se na svoj način brani od ludila koje nas okružuje.

Neko jede preko svake mere i stvara oko sebe obruč da se što više distancira od svega.

Neko pak mršavi do granica anoreksije želeći da bar nešto drži pod kontrolom,

Neki ljudi pribegavaju alkoholu, neki drogama, a drugi pak sede na hladnom betonu.

Neki varaju svoje žene novim poznanicama sa Instagrama, neke pak obnavljaju stare veze sa bivšim mladićima u DM-u.

A po poslednjim izveštajima iz apoteka gutamo nenormalne količine pilula za smirenje nerava – na tone.

Davno nam je popustila izolacija na živcima.

*

Ali, eto ova komšinica svoju priču tera i ne da se jer cveće, i ako, plastično – menja se.

U proleće tu su plastični đurđevci, leti raskošni šareni buketi, a onda bi stavila male ružice za sezonu jesen i u onom polumraku stepeništa, pomislio bi čovek da ih kalemi sama, a ne da ih je našla kod Kineza.

*

I kada bi lift radio išla sam peške jer sam obožavala da prođem pored njene slike stvarnosti.

Uvek bi me oraspoložila.

*

Ne znam ko je ona niti kako izgleda i svaki dan sam se nadala da ću je sresti, a možda je i bolje što nikada nisam upoznala autora tog parčeta izmaštane stvarnosti.

*

Kada putujete kroz Sloveniju, jedan od najjačih utisaka, osim što je sve sređeno do u detalj, svaki pedalj, svaka fasada sveže ofarbana, pa do toga da čak i na štalama stoje bilbordi jesu muškatle.

Muškatle stoje na svakom prozoru, pa čak i od policijskih stanica.

Na momente poželite da nešto iskoči iz tog savršenstva doteranosti, da zasija bar neka kesa za đubre ispred nekih ulaznih vrata, ali ne – i konteineri su uglancani.

Duboko verujem da od svakog savršenstva baš kao i od apsolutnog haosa može da se poludi.

*

No, da se vratim misterioznoj ženi koja cicane zavesice stavlja na prozor u zgradi.

Ovim putem želim da joj zahvalim što mi svaki put ulepšala dan jer je bila zarazna ta njena potreba da ulepša svet.

Svaki dan bih se ogrebela o njen optimizam, a onda bi izašla iz zgrade i videla grafit „Senka Nataše Vojinović“ i osmeh bi bio tu.

Nedostaje mi, priznajem.

*

I #BeSafe, zaista je važno da minimum jednu lepu stvar zapišemo pred spavanje – kao uspomenu na taj dan i vremenom pojačamo doze pozitive u organizmu u ovom mulju.

Valja hakovati opšte rasulo.

Komentari

Vaš komentar