Piše Ivan Mrđen: Umesto odgovora na rođendanske čestitke

Zvučaće malo prepotentno, možda i uobraženo, ali ovih dana sam zaista ponosan na činjenicu da sam za 76. rođendan dobio više od šest stotina čestitki, kako ličnih, tako i telefonskih i putem društvenih mreža… Pokušao sam da se svima nekako zahvalim, ali sam siguran da mi je promaklo ponešto od tih lepih želja i pozdrava…

“Učim da se ne stidim svojih emocija. Moje emocije me čine čovekom”, takođe prepisujem od 88-godišnjeg oskarovca, koga se svi sećaju kao Hanibala Lektora u filmu “Kad jaganjci utihnu” (1991), ali je nama starijima nekako draže što je isto priznanje dobio za ulogu dementnog profesora u filmu “Otac” dve decenije kasnije.

*     *     *

Juče sam se bukvalno raspao od emocija. Potpuno, bez ostatka, bez pravih reči… Poštar mi je doneo rođendansku čestitku, pristiglu iz pluskvamperfekta, koju mi je poslao školski drug, prijatelj, kasnije smo se i okumili, Mihajlo Miša Đorđević. Uz nekoliko fotografija sa jedne davne utakmice na terenu Građevinske tehničke škole u Hajduk Stankovoj poslao mi je po jedan primerak četiri broja “Šetajućeg Zeitunga”, novina koje sam ja pripremao tokom prvog polugođa trećeg razreda.

Sve je počelo prethodne školske godine, kad sam na dva lista kancelarijskog papira, ukupno osam stranica, ispisivao svoja zapažanja o drugarima i devojkama iz odeljenja, nastavnicima, školi, pa i životu koji nas čeka…  Of course, u jednom jedinom primerku, pa su te moje “novine” išle od ruke do ruke, da bi odjednom nestale, bilo da ih je neko ljubomorno sakrio za sebe, bilo da ih je neko bez smisla za humor jednostavno iscepao…

Nekoliko primeraka koje sam uspeo da nekako sačuvam u leto 1966. godine poslao sam redakciji “Ježa”, sa molbom za pomoć. Na moje i iznenađenje mojih drugara dobili smo ručni šapirograf, kutiju matrica i kantu štamparske boje. Tom “partizanskom tehnikom” smo te jeseni odštampali po dvadesetak primeraka ukupno četiri broja “lista najgoreg odeljenja u najgoroj školi u Jugoslaviji”, kako je stajalo u zaglavlju.

Svaki broj imao je po osam stranica, podeljenih na vesti, intervjue, sport, zabavu, humor i oglase, sve u šaljivom smislu, bez namere da ikoga uvredimo. Novine smo “štampali” u stanu našeg druga Miodraga Stankovića Pišlije, koji je jedini imao pisaću mašinu u koju smo mogli da uvučemo matrice, na koje smo potom rapidografom ucrtavali karikature i ilustracije.

Izgleda da je baš to umnožavanje od strane školskih vlasti shvaćemo kao subverzivna delatnost, pa nam je naloženo da inkriminisanu spravu predamo na “čuvanje” u sekretarijat škole, dok Nastavničko veće ne odluči ne samo o daljem postojanju  “Šetajućeg Zeitunga”, već i o ostajanju u školi njegovog glavnog urednika…

Odluka nikad nije doneta, pa sam ja naredne jeseni, u četvrtom razredu, pripremio samo jedan broj, opet u jednom primerku, koji je moj kum takođe uspeo da nekako nabavi. Na kraju mi se, izgleda, dogodilo nešto o čemu je takođe govorio ser Hopkins: “Shvatio sam da nisam Atlas. Svet ne leži na mojim plećima.”

*     *     *

Moj prijatelj, karikaturista Milorad Rankov objavio je u četvrtak 2. oktobra njegovo viđenje mog lika i dela, sa kraćim izvodom iz biografije koja stoji među koricama mojih knjiga: “Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo kao pripravnik u ‘Večernjim novostima’ 1973. godine…”

E, tu ću, od sada pa ubuduće, ako ikome uopšte budu važni podaci iz mog života, imati ozbiljan amandman, tako da će treća rečenica glasiti ovako: “Novinarsku karijeru počeo kao srednjoškolac 1966. godine, pripremajući i uređujući ‘Šetajući Zeitung’, list njegovog odeljenja u Građevinskoj tehničkoj školi.”

*     *     *

U Vršcu se drugi dan oktobra decenijama slavio kao Dan oslobođenja, kao uspomena na taj važan datum iz 1944. godine. Taj naziv imala je jedna od glavnih ulica, osnovna škola, dom kulture, nekoliko preduzeća… Danas je to sačuvano samo u nazivu dela Komunalnog preduzeća koji pruža – pogrebne usluge.

Što bi rek’o Balašević, “rođen pod sretnom zvezdom magičnom, ali nad ovom zemljom generalno tragičnom, čemu sam bliži – triput pogađaj…”

Umesto komentara, podsećam na njegove stihove iz iste pesme, koji su nikad aktuelniji: “Neko nad nama vrši oglede, hajde, usudi se i pogledaj u poglede, ovde je osmeh događaj; u šupak kosmosa smo upali, mnogi su domobranci zauvek prolupali, caruje virus apatije…”

I zbog toga, hvala ti kume!