1
Malo bizarna scena od pre nekog jutra. Dok sam u blizini zgrade u kojoj živi melburnški ogranak naše velike porodice šetao ovdašnju ljubimicu Belu, naišao je par starijih komšija i pokupio moje papuče sa oboda velikog travnjaka, više da ih njihov malo poveći pas ne bi izgrizao nego što su mislili da ih je neko tu zaboravio...
„My doctor says it’s healthy to walk barefoot on the ground for ten minutes every day. For the earth to draw out negative energy. Try it too…“, možda nije baš tako zvučalo na mom engleskom, ali pokušao sam da im objasnim kako „moj doktor kaže da je zdravo svakog dana šetati bos po zemlji deset minuta, da zemlja izvuče negativnu energiju“.
„Moj doktor“ je, u stvari, moj prijatelj Nebojša Đukić, autor LGND programa za mršavljenje, po kome sam ja, u protekla četiri meseca uspeo da se otarasim 18 kilograma i tako ponovo, posle dužeg perioda, ugledam dvocifrenu brojku na displeju kućne vage. Neši je danas rođendan, pa mu umesto čestitke šaljem poruku sa moje majice: Thank you!
Suština je u smanjenju ugljenih hidrata koje svakodnevno unosimo u svoje telo, a LGND program je nastao kao kompilacija radova više autora, među kojima je i dr Vilijam Devis, autor predgovora za knjigu Novaka Đokovića „Serviraj za pobedu“, koja se reklamira kao „četrnaestodnevni plan bezglutenske ishrane za vrhunska fizička dostignuća i mentalnu snagu“. Prevedeno na frižider, izbaci mlečne proizvode, hleb, testo i slatkiše, dobro jutro mesu, ribi, plodovima mora, jajima, povrću…
„Zaboravimo na hranu koja goji i koja ima kalorije, omogućimo našem telu da troši višak kalorija. Unosimo hranu koja ne proizvodi insulin, već troši mast“, neke su od Đukićevih poruka, koje sam zapisao u svesku sa tvrdim koricama, sa čijom sadržinom koristim svaku priliku da upoznam svoje sagovornike. Pa tako i confused couple sa početka ove priče…
Naravno, LGND program podrazumeva i set fizičkih vežbi, od onih za lako zagrevanje do onih koje bi trebalo da mišiće vrate u neko prirodno stanje. Preporuka je da se, kad god je to moguće, vežba u prirodi, a kad nije da se makar ispoštuje tih desetak minuta bliskog kontakta prve vrste između našeg tela i majčice Zemlje.
Važniji deo čitave priče, po mom skromnom mišljenju, je psihološka priprema za ne malu promenu u sopstvenom životu. Od sniženog nivoa očekivanja, meditiacije, eliminsanja izvora konstantnog stresa, važnosti sna… do izgradnje ako treba i potpuno novog životnog stila, razvijanja samopouzdanja i samopoštovanja, negovanja kvalitetnih odnosa sa drugim ljudima… Tako dolazimo do definisije zdravlja koja mi se posebno dopala: „Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i mentalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti.“
Sebi ćemo najlaše pomoći ako smo u stanju da prepoznamo ono što je loše u našem okruženju, da izbegavamo toksične ljude i situacije, uz saznanje da je „iz spirale negativnih emocija najlaše pobeći ako radimo nešto bolje i pozitivnije“. Baveći se tokom januara tenisom i zbivanjima na i oko Australian opena, ne samo da sam imao tu privilegiju da radim nešto bolje i pozitivnije, nego sam i poprilično raščistio haos u sopstvenim mislima, made in Serbia.
Tu dolazimo da druge strane medalje „biti u kontaktu sa zemljom“, u užem smislu kao ona zemlja gde su vam izdali pasoš. Proveo sam baš ružnu noć između četvrtka i petka (vremenska razlika je punih deset sati), prateći zbivanja u zdanju iza Rosandićevih konja i Kaligulin problem sa viškom konja unutra, bio sam tužan zbog tolikog odsustva pameti u tom tamnom vilajetu, gde je baš sve proticalo u stilu „ako uzmeš – kajačeš se, ako ne uzmeš – kajaćeš se“, tako da sam pred zoru potpuno izgubio volju da sačekam „kraj filma“, za koji ćemo tek saznati da li je horor ili komedija…
Zbog toga ću se ovom prilikom uzdržati od bilo kakvog komentara. Ponoviću samo nešto što već godinama, makar jednom izgovorim dok sam ovde u Australiji, a nema mnogo veze sa već pomenutom vremenskom razlikom. Kad me neko pita da li je svanulo u Srbiji, moj odgovor je uvek isti: „Nije! I neće!“