Piše Ivan Mrđen: Sećate li se Monike Seleš?

Juče sam prošlogodišnji susret mladog Iranca Mehdija Alija i Novaka Đokovića u pritvorskoj jedinici u hotelu “Park”, ovde u Melburnu, nazvao “bliskim susretom treće vrste”, po naslovu Spilbergovog naučno-fantastičnog filma iz 1977. godine na temu susreta sa bićima iz druge galaskije. Dok pišem ovaj tekst, čitam kompetentnu izjavu da je “Novak sa druge planete” i da “njegov mozak funkcioniše drukčije”.Iza tih reči stoji Goran Ivanišević, sada širom sveta poznat kao Novakov trener, mada nije zaboravljeno kako je 2001. godine tada 20-godišnji Splićanin kao 125. na ATP listi dobio vajld kartu za Vimbldon, da bi u finalu pobedio Australijanca Patrika Raftera (6:3; 3:6; 6:3; 2:6; 9:7). Pre toga, Fredrika Jonsona, Karlosa Moju, Endija Rodika, Grega Rusedskog, Marata Safina i Tima Henmana, u to vreme elitu svetskog tenisa…Taj Goranov uspeh je u Srbiji propraćen kao treće mesto hrvatskih fudbalera na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine. Kao nismo videli, ne tiče nas se, sad će oni da slave uz one njihove pesme… Ništa se nije promenilo ni kad su nogometaši iz susedstva bili čak i drugi (u Rusiji 2018.), pa opet treći (pre dva meseca u Kataru), ali ih zato, brate, nigde nema u tenisu… Zahvaljajući Novaku Đokoviću, zna se čiji je to sport…Zamerio mi moj prijatelj Cvijetin Milivojević, jedan od “sedam sekretara Sokoja”, što sam u tekstovima iz teniske istorije zaboravio našu „Malu Mo“ i njenih devet gren slem titula (osam je osvojila kao Jugoslovenka, jednu kao američka državljanka).Nije mi puno pomogla “vađevina” da sam pisao o damama koje su titule osvajale u ovom veku, računajući i prvu koja počinje dvojkom. Novosađanka Monika Seleš je u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka tri puta pobedila ovde u Melburnu (1991, 1992, 1993), tri puta na Rolan Garosu (1990, 1991, 1992) i dva puta na US openu (1991, 1992), a jedino je na Vimbldonu samo jednom stigla do finala (1992), gde je poražena od Nemice Štefi Graf.Sve te njene pobede i uspesi prolazile su bez ikakve euforije, pre svega zbog činjenice da se prethodna država koja je stajala uz njeno ime raspala po svim šavovima, a u ono što se od Žabljaka nazivalo Jugoslavijom nisu verovali ni njeni osnivači. U tim godinama nije bilo bez značaja što je “imala čardaš u tim lepim nogama”, nekako nije baš bilo zgodno busati se u patrijotske grudi zbog uspeha neke male Mađarice. A bio je i rat, stradanja, izbeglice, pljačke i rušenja, malo kome je tada bilo do tenisa…Apsurdno je da su “malu Mo” mnogi počeli da svojataju tek kad je prekinula da igra tenis. Tačnije, kad ju je 30. aprila 1993. godine, u četvrfinalu turnira u Hamburgu, nožem u kičmu pogodio izvesni Ginter Parhe, ospesivni obožavalac već pomenute Štefi Graf. Monika se od te povrede oporavila već posle nekoliko nedelja, ali je taj napad ostavio ozbiljne psihološke posledice, tako da se pune dve godine nije profesionalno bavila tenisom.Tada je proradio onaj “kalimero” duh, svi nas mrze, a naročito Nemci, smeta im što smo bolji, lepši i pametniji, ne daju nam da pobedimo… Takva razmišljanja su u to vreme bila zvanična politika vlasti koju je obnašao prethodni “nepogrešivi vođa”, a za hroničnu ulogu žrtve atentat u Hamburgu bio je više nego dobar primer.A onda je u maju 1994. Monika Seleš postala državljanka Sjedinjenih Američkih Država, pa je pod tom zastavom osvojila svoju poslednju gren slem titulu, ovde u Melburnu 1996. godine. U finalu je pobedila Anke Huber (6:4; 6:1), valjda je moralo da joj protivnica bude baš Nemica… Ali, to u surogat državicama na prostoru nekadašnje Jugoslavije više nikome nije bilo važno.