0
Pre pune tri i po decenije, devetog dana decembra 1990. godine, poslednje dve republike tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ponudile su svojim građanima da biraju između kandidata više stranaka, prvi put posle Drugog svetskog rata.
U Srbiji i Crnoj Gori tog dana održan je prvi krug parlamentarnih izbora. Tačno jedna godina i jedan mesec prošli su od evropskog praznika demokratije, rušenja Berlinskog zida koji je svet delio na Istok i Zapad, ali su građani u ove dve republike ipak izabrali da ih u poslednju deceniju dvadesetog veka povedu manje ili više reformisane komunističke snage.
Pošto su u Srbiji istovremeno održani i predsednički izbori, čitav izborni proces se, u stvari, odvijao kao neka vrsta plebiscita o poverenju u tadašnjeg neprikosnovenog lidera i gospodara medijskog prostora Slobodana Miloševića (1941-2006).
Njegova Socijalistička partija Srbije zvanično je osnovana nepunih pet meseci ranije, formalnim ujedinjenjem Saveza komunista (SK) i Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) i faktičkim preuzimanjem ogromnih resursa za političko delovanje (prostorije, oprema, vozni park, politički i adiminitrativni aparat, uticaj u medijima).
Svi su oni praktično samo nastavili da rade ono što su činili tokom trogodišnjeg “događanja naroda”, kad su pod parolom “smrt fašizmu – Slobodan narodu”, u Vojvodini i Crnoj Gori smenjena stara rukovodstva, na Kosovu i Metohiji praktično uvedena prinudna vojno-policijska uprava, a u Srbiji svi zvanični mediji disciplinovani i očišćeni od kadrova koji su pomislili da će već pomenute promene u svetu i u ovde doneti “praznik demokratije”.
PROČITAJTE JOŠ:
Tome ni na koji način nisu mogle da pariraju tek obnovljene partije, poput Demokratske stranke, ili mnogobrojne stranke i pokreti formirani u proleće iste godine, uglavnom nacionalnog ili monarhističkog karaktera… Ništa veće šanse nisu imali ni reformisti tadašnjeg saveznog premijera Ante Markovića (1924-2011), bez obzira što je ogromna većina građana (i Srbije) priznavala da se posle višegodišnje krize i stagnacije “nikad bolje živelo”…
U takvoj situaciji tadašnji “lider sa odsjajem sunca u kosi” praktično nije ni morao da učestvuje u kampanji. S jedne strane, izvrnuo je podsmehu i ruglu predstavljanje predsedničkih kandidata, čiji je zaštitni znak bio i ostao legendarni “četke i metle” Nikola Šećeroski (1934-2008), dok je istovremeno, što je mnogo važnije, svoj lik i delo okačio na plakate širom Srbije, na kojima su, uz njega, stajale i slike socijalističkih kandidata za poslanike, za koje je Dragoljub Mićunović prilikom verifakcije mandata rekao “za njih nije glasao niko osim familije”.
* * *
Tada su prvi i jedini put parlamentarni izbori održani po većinskom sistemu – Srbija je podeljena na 250 izbornih jedinica u kojima se birao po jedan poslanik koji bi u prvom ili drugom krugu stigao do više od 50 odsto glasova. U prvom krugu izabrano je 96 od 250 poslanika, dok su ostali izabrani 23. decembra.
Među čak 44 izborne liste, Socijalistička partija Srbije osvojila je 46,08 odsto glasova, ali se to zbog izbornih pravila kasnije pretočilo u ubedljivih 77,6 odsto mandata. Ponajviše zbog bojkota Albanaca, tako da su sa Kosova pristizali SPS poslanici sa svega nekoliko stotina glasova. Tada je formirana jedina jednopartijska vlada u poslednjih tridesetpet godina, na čelu sa Dragutinom Zelenovićem.
„Kontrolu na biralištima smo imali jedino u Beogradu i tu smo dobili poslanike u svim centralnim opštinama. Na ostalim mestima nismo imali kontrolu, pa su mogli da nam kažu da smo na svim mestima – za malo propali”, izjavio je svojevremeno tadašnji lider DS.
Pogrešna politička procena opozicije oličena je u dopunskim izborima u beogradskoj opštini Rakovica, gde su se na ponovljenim izborima nekoliko meseci kasnije, posle smrtri književnika Miodraga Bulatovića (1930-1991), nadmetali Vojislav Šešelj iz Srpske radikalne stranke, automehaničar Radoš Karaklajić iz SPS, ali i slavni pisac Borislav Pekić ispred DS i profesor Jovan Marjanović za Srpski pokret obnove.
„Mnogi ljudi koji su bili veoma zaslužni, dobri pisci i filozofi, mislili su da je podrška elite dovoljna za uspeh na izborima – ali ko je čitao Pekića u Rakovici!? Radnička klasa je imala sasvim drugu indoktrinaciju, za nju nisu bili lideri oni koje nisu ni poznavali. Dogodilo nam se to u mnogim prigradskim opštinama – propali su nam ugledni akademici jer ih masa nije poznavala, a i bila je indoktrinirana u populizam koji je tad bio na sceni“, opisuje Mićunović trku u kojoj je u finalu Šešelj pobedio – Karaklajića.
Kasnije će se pokazati da je to takođe delo socijalista, jer je Milošević na taj način uveo u parlament svog “omiljenog opozicionara”, sa zadatkom da u svakoj prilici radi protiv – opozicije!
* * *
Bilo kako bilo svako podsećanje na ovaj datum iz novije političke istorije Srbije više nema mnogo veze sa socijalistima, koji ove godine na lokalnim izborima nisu prešli cenzus nigde gde su samostalno nastupali (Zaječar, Sečanj), odnosno opstaju u vlasti samo ako su sakriveni ispod kišobrana “Aleksandar Vučić”, ispod koga se kriju i njegovi naprednjaci i ranije inkorporirani sateliti (Šapić, Zavetnica, Rističević, SPO…).
Tako i za Dačića & comp. važi ono što je predsednik svega i svačega, vrhovni komandant Ćacistana i civilni patrijarh onomad rekao vrhu naprednjačkog šljama: “Da vam nema mene i mog imena na listi, za vas niko ne bi glasao!”
A oni su na to, bez srama i blama, zdušno aplaudirali.
