Piše Ivan Mrđen: Zašto je važno bavljenje folklorom

Za vreme ručka u renomiranom restoranu “Zlatni opanak”, nedaleko od pijace “Đeram”, obratio im sam se, u ime domaćina, ohrabren čijenicom da su između sebe uglavnom razgovarali na našem jeziku.

Tada sam ispričao kako je za vreme Australian opena, kad prošetam ispred hale dok igra Novak Đoković, čitav centralni oval park ispunjen našim ljudima, posebno mlađarijom, srpskim zastavama i znamenjima Crvene zvezde i Partizana, bude tu i šajkača i kokardi, te da se kad najbolji svetski igrač svih vremena nešto dobro uradi ori “to, Nole”, “bravo, majstore”, “idemo care”… Ali, kad nastane pauza između gemova nastave da čavrljaju na engleskom.

Bliži je Ulm od Melburna, lakše i češće se dolazi u Srbiju, to su sasvim drukčiji tipovi dijaspore, ali možda je upravo folklor i ta veza sa tradicijom preko njega ono što pravi razliku i što u krajnjoj liniji održava i čuva i jezik rodnog kraja.

Tom prilikom sam, ohrabren čijenicom da niko nije gledao u mobilne telefone ili jelovnik, ispričao da je bavljenje folklorom potpuno jednako kao treniranje nekog sporta, i po broju i po težini treninga, da se, kao i u ekipnim sportovima, razvijaju timski duh i drugarstvo, da je pred javnim nastupima obavezna trema kao pred neku važnu utakmicu, da se takođe dosta putuje i upoznaju različite zemlje, ljudi, kulture i običaji…

Ovo poslednje možda čak i više nego u sportu, jer mnoge ekipe često dođu pred samu utakmicu, iz autobusa u svlačionicu, pa na teren, a sve im se, i publika na tribinama i mesto koje se vidi preko stadionske ograde, u taj mah čine neprijateljskim okruženjem…

I još sam dodao da je najveća vrednost folklora u tome što se zasniva na ravnopravnom muškom i ženskom učešću, što se, kao u retko kojoj drugoj “vannastavnoj aktivnosti”, tu razvijaju simpatije, koje prerastaju u mnogo čvršće relations, pre svega ljubav, pa brak i zajednički život…

KUD “Branko Cvetković” je u tom smislu i posebno zanimljiv, jer prema podacima mog prijatelja, agilnog predsednika Jovana Šijačkog, tokom osamdeset godina postojanja društva sklopljeno je najmanje isto toliko brakova, od kojih se većina veoma dugo održala…

Tu sam morao da pomenem da je društvo sa takvom tradicijom već skoro čitavu deceniju podstanar, da mu je pretilo i gašenje, jer je voljom bahatih sindikalista i linijom nezameranja nadležnih izbačeno iz prostorija u kojima je većina tih ljubavi zaiskrila, te da se u njihovoj sali na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca sada trenira brazilska džiu-džica!

Na kraju sam rekao nešto što mi je, priznajem, u tom trenutku prvi put postalo sasvim jasno, a to je da je razlika između folklora i svih drugih aktivnosti, posebno sporta, u tome što si u svom ansamblu dobar tek kad su i svi ostali jednako dobri! Dobar fudbaler ili košarkaš može da igra u prosečnom timu, dobra glumica može da bude iznad neujednačene postavke neke predstave, ali dobra igračica i dobar igrač folklora si tek onda kad su “svi kao jedan”…

A onda su moji drugari, konobari Munja i Gagi počeli da dele odličnu sarmu, tako da baš nisam siguran kome je pripao koliki deo aplauza koji se prolomio salom…