Piše Ivan Mrđen: Što ne menjaš, to biraš

Njegovu „Odiseju“ skoro pola veka smatram jednom od deset najboljih kompozicija zabavne muzike na prostoru nekadašnje zajedničke države. Komponovao ju je Vojkan Borisavljević (1947-2021) za Opatijski festival 1973. godine, a tekst legendarnog voditelja Radio Beograda Svete Vukovića (1936-2019) nosi poruku trajne vrednosti.Podseća nas da su i „put do slave i bogatstva, put do trona“, i „put do pakla i ponora, put do sloma“ oduvek bili isti, što po pravilu zaborave oni na vrhu, zbog čega najčešće i ne primete da su već zakoračili na stazu koja vodi nizbrdo. Imam utisak da se nešto slično upravo događa u zemlji Srbiji, da je „pun balon ničega“ pred pucanjem, što pokazuje sve veća nervoza bulumente na vlasti, sve sa vrhovnim „poglavicom“, kako ga naziva i crta kolega Dušan Petričić.U tom smislu niz upitnika Lea Martina može da se posmatra i kao pitanje „šta da se radi“. Ono u poslednje vreme prestaje da bude samo retoričko već se pretvara u niz konkretnih akcija, možda i „malih grupa“, možda i nedovoljno sinhronizovanih, možda i bez uverljivog vođstva i jasne ideologije, ali sav taj aktivizam potvrđuje, kako je svojevremeno sjajno primetila koleginica Vesna Mališić, da predsednik svega ovoga „nema pravog političkog protivnika, osim realnog života“.„Što ne menjaš, to biraš“, dok ovo pišem slušam snoliki glas Katarine Vukoman, koja ovaj stih mantrično ponavlja na debitantskom singlu bubnjara Bogdana Zdjelara, ovdašnjoj muzičkoj publici poznatijeg kao Dramatik (Drumattic), zanimljivog naslova „Demon je od šećera“.Mnogima deluje slatko i zavodljivo, ali može da se istopi mnogo brže nego što mislimo! Zato mi je navedeni stih zazvučao kao naziv organizacije, koja nas ovih dana poziva da krenemo, ako mislimo da nešto i promenimo!