0
Po završetku polufinalnog, ajde da kažemo meča, u kome je zalutali Tomi Pol iz Nju Džersija (25 godina, 35. na ATP listi) pružio kakav takav otpor samo u jednom delu prvog seta, i to kad je već gubio sa 5:1, usledio je nešto duži pogled u nebo Novaka Đokovića. On, verovatno, ima svoje razloge da bude zahvalan za sve što mu se događa na ovogodišnjem Australian openu, ponajviše što je praktično neozleđen stigao do još jednog finala, a na betonu „Rod Lejver arene“ do sada nije izgubio ni jedno.
Devet finala – devet pobeda, od Žo Vilfred Conge 2008. do Danila Medvedeva 2021. godine, a usput četiri puta Endi Mari, dva puta Rafa Nadal i jednom Dominik Tim. Ova godina neodoljivo podseća na 2019. kad se takođe u polufinalu, ni kriv ni dužan, voljom žreba i srećnih okolnosti, našao Francuz Lukas sličnog prezimena, piše se Pouille, pa ga Novak razbucao sa 6:0, 6:2; 6:2, taman da pokaže šta je čekalo Nadala u finalu. A bilo je 6:3; 6:2; 6:3!
PROČITAJTE JOŠ:
Koleginica Tanja Ostojić je za frankfurtske „Vesti“ napravila zanimljiv prilog pod naslovom „Srcem i perom uz Novaka“, u kome je desetak izvešatača za medije iz Srbije ocenilo dosadašnji tok turnira i prognoziralo konačan ishod, što se vidi i iz naslova. Ja sam sa svoje strane ponovio ono što sam već napisao u prethodnim komentarima, da se polako završava „RNR epoha“ svetskog tenisa i da dolazi generacija mladih igrača kojima ništa ne znače ni godine, ni imena, ni brojke tzv. nosilaca, gde svako svakog može da pobedi…
I onda neki Bruksbi izbaci drugog nosioca Norvežanina Ruda, pa dođe na tacnu gorepomenutom Polu, pa onda Bautista-Agut izbaci Mareja pa dođe Polu, ili Mmoh izbaci Zvereva, pa dođe nekom Vulfu, a onda tog Vulfa dobije neki Šelton, koji opet na kraju stigne do Pola… Sve to podseća na čuvenu izreku da možeš neke ljude varati svo vreme, da sve ljude možeš varati neko vreme, ali da ne možeš sve ljude varati sve vreme…
U prevodu na teniski jezik, možeš neko vreme pobeđivati neke protivnike, ali kad tad dođeš na čistinu i tu se sve pokaže. Zato se gren slem razlikuje od ostalih turnira, jer sedam puta uzastopce mogu da pobede samo istinski asovi u top formi.
Novak Đoković, da se odmah razumemo, nije nikog varao, on je samo uzimao sve što mu život pruža, jer se realno gledano najviše namučio protiv Bugarina Dimitrova, bez obzira što je i njega pobedio sa 3:0. Di Minor, Rubljov ili Rublev, sada i Pol (da zabeležimo i taj rezultat, 7:5; 6:0; 6:2) nisu pružili veći otpor, jer, objektivno gledano, nisu takvi majstori kakav je komšija Griša.
Na poslednjem Đokovićevom stepeniku za nebo (22. gren slem titula, deseta u Melburnu, povratak na prvo mesto na ATP listi sa izgledima za obaranje svih rekorda…) stoji „super star nove generacije“, kako su Grka Stefanosa Cicipasa (25 godina, 4. na ATP listi) najavljivali iste te 2019. godine, kad je u četvrtom kolu izbacio Rože Federera, a onda u polufinalu glatko izgubio od Nadala.
On je u ovom polufinalu na suncem obasjanom terenu proveo sat više (3:21 prema Novakovih 2:22, i to uveče), igrao dva i izgubio jedan tajbrek, što sve govori da mu je STR Karen Kačanov (26 godina, 20. na listi) bio rival kakav se očekuje na tom nivou gren slem turnira. „Samostalnom teniskom radniku“, kako sam proteklih dana nazivao teniserke i tenisere bez obeležja, nisu puno pomogle ni mnogobrojne jermenske zastave („iako sam rođen u Rusiji, ja sam uvek isticao moje jermensko poreklo“, poznat je njegov tvit, objavljen mnogo pre nego što su ruska obeležja postala nepoželjna)…
Bolji poznavaoci tenisa od mene narednih dana će vagati sve moguće detalje, kako bi utvrdili ko u ovom trenutku ima prednost, Đoković ili Cicipas. Pri tome će se verovatno postaviti i pitanje ko ovde uživa veću podršku publike. Moje skromno mišljenje je da je tu Grk u prednosti, ne zato što će u publici biti više njegovih sunarodnika ili što će „tradicionalno neopredeljeni“ navijati za mlađeg i sve u svemu nesupešnijeg rivala, već što mnogi Novakovi navijači nisu dorasli njegovim uspesima i renomeu.
Povici „sa nulom“, „za devedesetdevetu“, „za Srbiju“… uz sve probleme koje Novak Đoković ima i bez toga, opterećuju možda ne njega samog, koliko stvaraju atmosferu u kojoj je sve važnije od tenisa. Navijanje za Novaka kao da nema veze ni sa rezultatom, ni sa protivnikom, jer se pobeda automatski podrazumeva, pa šta nas onda košta da mu natovarimo i poneku od naših zabluda („najjači smo“) ili istorijskih nepravdi, da baš ne kažem poraza…
Ispratio sam tri Cicipasova meča, ali ni u jednom nisam osetio da grčki navijači očekuju od njega potvrdu da su oni najveći, najbolji i najpametniji, da treba da im zaleči neke rane iz bliske ili daleke prošlosti… Oni su sad ovde i žive svojim životima, a od momka sa prepoznatljivim prezimenom očekuju da ih zabavi i razveseli…
Možda je sve tako i zbog relativno skromnijih očekivanja, ako nešto bude – bude, ako ne bude, idemo dalje. Nemaju Stefanosovi mečevi atribut „istorijski“, „presudni“, „osvetnički“… Sve je to samo tenis, gem više ili manje, ali ko će to da objasni onima koji već unapred znaju da Nole pobeđuje u nedelju uveče.
BONUS VIDEO: Novak Đoković posle prolaska u polufinale