3
Subota veče, nedelja, ponedeljak, utorak... evo već sreda a ja, jednostavno, nemam hrabrosti da ozbiljnije komentarišem „dan C“. Pošto mnogi kažu kako taj 15. mart 2025. nije bio „dan D“.
Kopirao sam nekoliko desetina tekstova sa društvenih mreža, ne samo mojih istomišljenika i saboraca, nego i onih koji navodno pokušavaju da sagledaju „širu sliku“ ili da postave neka „nezgodna pitanja“. Ipak, neću ništa ni od koga da prepisujem.
Sa „istorijske distance“ od tri dana, što je u Srbiji već prava večnost, jer se ne kaže bez veze da „ovde narod ima pamćenje od dva teve dnevnika“ i sa bezbedne udaljenosti od 3.799 kilometara koliko ima od Dubaija do Slavije, mogu samo da podelim nekoliko mojih osnovnih utisaka. Ako to nekoga uopšte interesuje.
Priznajem, strepeo sam da veličanstveni dočeci studentskih pešačkih kolona u petak uveče ne smanje „pumpanje“, a zlokobni snimci crnokačketaša kako ka onom brlogu marširaju pustim ulicama (nešto poput ulaska partizana u oslobođeni Zagreb poslednjeg dana Drugog svetskog rata) obeshrabre pre svega Beograđane, kojima je ranije bila dovoljna i sitna kiša da kažu „biće ih puno i bez mene“… Nisam bio u pravu!
I zato uopšte nije važan broj ljudi na ulicama Beograda na „Martovske ide“. „Ajnštajni“ koji su tamburali da je na Karleušinom novogodišnjem nastupu u Kragujevcu bilo 70.000 ljudi, mrtvi ’ladni objavljuju da je dva i po meseca kasnije od Brankovog mosta do Vuka i od Autokomande do Tašmajdana bilo 107.000 duša. Srpska teorija relativiteta!
Tom policijskom brojkom baratao je i neizbežni predsednik svega i svačega, zadnja pošta Pionirski park. Mada sam siguran da je on „u glavu“ video milion ljudi ispred njegovih prozora, zbog čega je iste večeri izvršen onaj mengeleovski eksperiment uživo. Bolesna računica, ako se neki razbeže, neki se izgaze u panici (namerno ne kažem „stampedo“), neki ogluve… eto nas na „policijskim podešavanjiima“.
Čisto da se vidi kako može „tišina da odjekne“. Ako niste zaboravili pre samo petnaest dana nazvao je imbecilom koleginicu iz Niša koja je izveštaj sa „studentskog edikta“ počela iskazom da je „na jugu Srbije odjeknula tišina“. Pa, ko je sada ispao imbecil?!
Da mene neko nešto pita, ja bih predložio da se ubuduće odavanje pošte stradalima od udruženog zločinačkog poduhvata, kad je ispod rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu ugašeno petnaest života, prekine u 12. minutu sveopštim zviždukom. Kad već u vlasništvu naroda nije neko širom sveta zabranjeno oruđe ili oružje.
Taj napad je isplaniran, za taj napad je neko negde dovezao nešto, što je prethodno nabavljeno bez dozvole, za taj napad je neko pristisnuo neko dugme, ali sve to ne bi bilo moguće bez komandnog lanca koji doseže do samog vrha ludila.
A taj vrh nije ono kad bizon i buzdovan pevaju uz „duni vetre malo preko jetre“, vrh je u rečenici koju je ovaj drugi izgovorio trenutak pre tog ogavnog pira. Dok nisu svuda pobrisali, dok se nisu kao izvinili, što je onaj prvi već pokušao da učini, jasno se čuje histerčno „pustio Vule top“.
Ja, lično, ne verujem da je „Vule“ neki nesretnik koji je pritisnuo neko dugme na srpskom „Enola Gay“. Ako niste znali, to je pisalo na bombarderu iz koga je bačena atomska bomba na Hirošimu, što je ime majke komandira Pola Vorfilda Tajbetsa (Paul Warfield Tibbets). Kao što ne verujem da je na tom vozilu pisalo ime nečije majke, kao Jelisaveta ili Angelina, na primer…
Ali, sam zato gotovo zaplakao kad sam na podlakticama studenata redara na subotnjem procesu video brojeve telefona njihovih roditelja i krvnu grupu. „Ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život“, baš kako se nekad završavala vojnička zakletva… Dok je vojska bila vojska, a ne ovo što ovih dana predstavljaju neki zakržljali generalčići, čiji je vokabular skromniji od Brnabićkinog…
Oni tvrde da se nije dogodilo ono što su svi videli, a mnogi i osetili na licu mesta. Mene posebno brine što se buzdovan koji svima ide na jetru uopšte nije iznenadio kad mu je neko javio šta se dogodilo u Ulici kralja Milana. Kao u onom vicu iz „vunenih vremena“ kad su javili vrhovnom komandantu da je poginuo Ivo Lola Ribar, a on kaže „bogati, zar je već jedanaest i petnaest“…
Dakle, ako već dežurna štiklica za pravdu u nečemu što se naziva Vlada Srbije ima zadatak sa „najvišeg mesta“, da baš ne kažem lično od Vuleta, da pohapsi sve koji su tvrdili da je „top opalio“, pošto je već posle pola sata od dobijanja tog naloga utvrdila da „top ne postoji“ – molim da se privede pravdi i već pomenuti buzdovan. Čisto da se navikne na ono što ga čeka!
* * *
Kad smo već kod uterivanja pravde i „sve po zakonu“, bojim se da upravo prisustvujemo već zaboravljenoj dečjoj igri iz detinjstva mojih ispisnika.
Zvala se „Čika Jova“, igralo se tako što je na četiri ceduljice pisalo Čika Jova, Lopov, Sudija i Žandar. Onda onaj kome je zapala cedulja sa dve reči deklamuje glupavu pesmicu „ja sam čika Jova, ukrali mi vola, sa dva i tri slova, sumnjam na ovoga“ i pokaže na nekog od ostala tri igrača.
Ako pogodi, sudija propiše kaznu, a žandar je realizuje. Ako promaši, a šanse za to su dva prema jedan, onda se čuje „lopov se izvuk’o, starog čiku tuk’o“, pa onda sudija kazni njega „zbog širenja lažnih vesti“, a žandar mu zavrće uži ili lupa čvrge…
Kako sad stoje stvari u zemlji Srbiji uvek nagrabusi čovek iz naroda, jer je sprega lopova, sudija i žandara takva da ga preveslaju bilo šta da kaže i na bilo koga da upre prst. Tako se, po srpskoj teoriji relativiteta, i ta trećina šanse za pravdu svodi na konačnih nula odsto“.
Što bi rekla deca, „od tri bizgova, strada čika Jova“!
