Piše Ivan Mrđen: Referendum umesto izbora

Lep decembarski dan iskoristio sam da sredim avliju. Sa japanske šljive u našem dvorištu, by the way, jedinog drveta u ovom delu ulice, popadalo teško ljubičasto lišće, pa prekrilo travu i poneko sranje naše ljubimice, labradorke Šapice, kad je mlađe ukućane mrzelo da je prošetaju do mesta gde to obično čini...

Još sinoć sam primetio, a jutros se u to i uverio da su sa svih bilborda po Zvezdari, a verovatno je tako i u drugim delovima grada, brzopotezno uklonjene slike i poruke sa rednim brojem jedan… Siguran sam da će na tim mestima uskoro osvanuti već tradicionalno „Hvala, Srbijo“ (dok će za „Hvala, Beograde“, bar kako sad stvari stoje, malo pričekati) i nemam iluziju da je prekonoćni povratak oglasa za kladionice i donji veš bilo šta drugo nego uklanjanje najvidljivijih tragova o najvećoj prevari ovih izbora.

Nije reč o dovoženim glasačima preko različitih granica, ni o „mrtvim dušama“, ni o plaćenim glasovima, reč je prvenstveno o tome što su građani Srbije opet glasali o nečemu što uopšte nije bila tema ovodecembarskih izbora. Na vreme plasiranom opomenom „ja vam neću biti predsednik, ako lista sa mojim imenom ne bude imala apsolutnu većinu“, umesto biranja budućih parlamentaraca dobili smo praktično referendum – „za“ i „protiv“ predsednika svega ovoga.

Odsustvo istaknutih naprednjaka, ministarki i ministara, čitave silesije državnih službenika i medijskih „zvezda“ najvidljivije je bilo upravo na bilbordima. Umesto njih, svuda i samo predsednik svega ovoga, koji više nije ni predsednik stranke kojoj će zapasti najveći broj stolica u zgradi iza Rosandićevih konja.

Bezbojni i neprepoznatljivi likovi uz parolu „snaga je u ljudima“, tek poneki Šapić, jer bi baš bilo glupo da se sakrije i gradonačelnik, a nešto istaknutiji onaj Francuz Gujon, pozajmljena plavuša iz „Dosta je bilo“ i ona crnokosa doktorka, za koju ni najrevnosniji pratioci političkih zbivanja nisu znali da mi kažu ko je… I svuda, of course, njegov lik i delo, čemu je trebalo da posluži poslednje sedmice ubačena serija slika sa raznih gradilišta…

Takvom kampanjom praktično je oprana naprednjačka kamarila, izbrisani svi koruptivni i špekulativni tragovi, zabašurene mnogobrojne afere i nesposobnost mnogih „malih bogova“ po opštinama, državnim institucijama i javnim kućama… Slike sa bilborda plus bioskop „Partizan“ po televizijama sa nacionalnom frekfencijom (ako se sećate, onaj u kome su se smenjivali meki pornići na svaka dva sata) prekrili su mnogo ozbiljnija sranja od onih na koja sam ugazio u mom dvorištu…

Mene, lično,bilo bi sramota da sam na mestu onih koji su se slavodobitno cerekali pretprošle noći, od prostoproširene premijerke do ministarke koja brka Azerbejdžan i Avganistan, od resorno i direktno odgovornih za majski masakr u Beogradu i okolini Mladenovca do svih onih čiji je kompletan politički angažman sadržan u „živeo predsednik“…

Ali, kako reče pre mesec dana Predrag Voštinić, “debeli funkcioner” Lokalnog fronta Kraljevo, “najveći problem predizborne kampanje nije u tome što oni imaju medije, nego to što nemaju stida!”

*******************