Piše Ivan Mrđen: Prsti u pekmezu

Zato sam uspomenu na Žareta negovao na dva načina za koje verujem da bi i njemu najviše odgovarali. Prvo su tekstovi, manje o njemu i našim godinama kad smo radili u istim kućama („Borba“, „Vreme“), a više podsećanje na to da neke njegove komentare možemo i prekosutra da prepišemo, pa da opet budu sveži i aktuelni.

U arhivi našeg portala stoji da sam to učinio čak 26 puta posle njegove smrti, plus jedan jedini komemorativni tekst, specijalno napisan za knjigu „Sa mnom više nema šale“, u kojoj su moji komentari iz „Blica“ od 1. januara 2018. do 4. maja 2020. godine. U tom smislu posebno je vredan pokušaj od pre tačno 365 dana, kad sam pomoću citata iz njegove „Napredne knjige“, čiji je podnaslov „Godine uspona Aleksandra Vučića“, sastavio komentar na neka aktuelna pitanja u zemlji Srbiji. O kojima je, kao i obično govorio samo predsednik svega ovoga ili bio njihov glavni izvor i regenerator.

Drugi način da se sačuva uspomena na ovog izuzetnog čoveka, oca petoro dece i dede čak dvanaestoro unučadi je, po mom mišljenju, nekako prirodniji, pa sam se, neobavezno od datuma iz Žaretove biografije, sastojao sa njegovim sinovima Nikolom i Dušanom u njima omiljenoj kafani „Kosmaj“ u Cvijićevoj ulici.

Dok se raspitamo za sve članove naših mnogobrojnih familija, uz dobro iće i piće, kao da je i Žare sa nama, pa nam i priče o njemu uglavnom iz sličnog ambijenta. A on i ja se družimo još iz „Vardara“, davno srušene kafane na uglu Beogradske i Njegoševe, pa „Prokuplje“, „Lovac“, „London“...

Da ne ležim u bolnici posle operacije kuka, verovatno bih ovaj 27. tekst u kome pominjem čoveka koji je umeo da se nosi sa svim vremenima, od raspadajućeg socijalizma, preko krvave tranzicije i privida demokratije do ogoljene diktature, bio prožet njegovim mudrim porukama i savetima, koje, na žalost, nisu hteli da čuju oni koji su ga najviše svojatali kad nisu imali gde drugo da se pojave i koji su to i nedeljnku „Vreme“ i „Borbi“ i „Našoj borbi“ zaboravili čim su umočili prste u pekmez.

Ta Žaretova metafora ima višeslojna tumačenja za svakojake lopovluke, korupciju, nepotizam, mobinge, sve što slatka tegla vlasti negde nekome omogući mimo reda i pravila. I kao što se nestrpljivo dete koje ne može da sačeka da mu pekmez namažu na hleb, pa se svo isprlja, pa tragovi ostanu i na prstima i na obrazu, a fleke se teško skidaju sa odeće, tako, kako ja tumačim ovu njegovu poštapalicu, ti prljavi tragovi ostaju iza svih koji se nečasno i neposredno bave javnim poslovima.

I što više to kriju ispod novih stajlinga i skupe garderobe, što više misle da mogu besnim kolima da pobegnu u svoje rezidencijalne zabrane – to veći trag ostaje. A u početku su samo hteli malo da probaju.

I mislili su da ih niko ne vidi, ne znajući da ih je Dragoljub Žarković odavno pročitao.