Piše Ivan Mrđen: „Reprint of life“, drugi kuk

Kad sam u avgustu i septembru 2016. ležao u Institutu za otropedske-hirurške bolesti „Banjica, gde mi je moj prijatelj doktor Jasmin Pilipović zamenio levi kuk, što mu je, by the way, bila poslednja operacija pre odlaska u penziju, desetak dana su objavljivali moje stare komentare, pod naznakom „Reprint of life“. Posle mi prijatelji čestitali na izboru, kažu „k’o juče da je bilo“...

* * *

Za danas mi je u Novom Sadu zakazana operacija desnog kuka, posle višegodišnjeg šepanja i kljukanja „diklofenacima“. Pre polaska na put video sam vesti o nastojanjima naprednjaka da nekako namaknu većinu posle nedavnih gradskih izbora, što me neodoljivo podsetilo na situaciju iz 2008. godine.

Izbori su održani 11. maja, a cenzus je prešlo pet stranaka i koalicija: „Za evropski Beograd“ (čiji je kandidat za gradonačelnika bio Dragan Đilas, dobili 45 mandata), Srpska radikalna stranka (Aleksandar Vučić, 40), Demokratska stranka Srbije (Aleksandar Popović, 12), Liberalno-demokratska partija (Biljana Srbljanović, 7) i SPS – PUPS – „Palmina“ JS (Žarko Obradović, 6 mandata).

Pošto je za vladanje prestonicom neophodno 56 mandata nastala je opšta trgovina koja se protegla sve do avgusta iste godine. Istina, najveći deo vremena prošao je u iščekivanju dogovora na republičkom nivou, pa kad je formirana vlada „Cvetković-Mačak“ (demokrate, uz podršku socijalista) bilo je jasno da će slična matrica biti preslikana i u Beogradu.

U međuvremenu je u bašti restorana „Kalemegdanska terasa“ održan istorijski sastanak na kome su Aleksandar Vučić (SRS), Andreja Mladenović (DSS) i Aleksandar Antić (SPS) udružili svojih 58 mandata u nameri da preuzmu upravljanje gradom. Ja sam ih kasnije nazivao VIS „Kalemegdanska terasa“, malo zbog mesta „čvrstog dogovora“, a mnogo više zbog činjenice da su – izvisili.

Vlast su formirali „Evropljani“ (uglavnom demokrate i G17), LDP i socijalisti sa svojim koalcionim partnerima, ukupno 58 mandata, a za gradonačelnika je izabran Dragan Đilas.

U tom smislu mogao bih za nekoliko narednih dana da komotno ponovim komentare objavljene u julu 2008. godine, možda baš pod zajedničkim nadnaslovom „Reprint of life“.

Ponedeljak 21. jul: Ima dosta simbolike u ujdurmi koja je za danas zakazana u Skupštini grada. Prvo, neki to nazivaju "prelaznim rešenjem", čime se dobija novo vreme u kome će se videti ko je koga "prešao". Drugo, čovek koga će predložiti za predsednika skupštine preziva se Belić, što je mala zamena za beli dim koji treba da označi izbor gradonačelnika. I treće, sve se događa na godišnjicu smrti Zorana Radmilovića, čiji je Radovan Treći ostao neprevaziđen do današnjih dana. A beogradska vlast se "porađa" kao njegova Georgina.

Utorak 22. jul: "Stvara se jedna potpuno neprirodna koalicija koju će činiti lista 'Za evropski Beograd', Socijalistička partija Srbije i Liberalno demokratska partija, za koju nijedan Beograđanin nije glasao na izborima", izjavio je juče Andreja Mladenović. Za razliku od bubnjara Vokalnog instrumentalnog sastava "Kalemegdanska terasa", koji već dugo nikog ne poznaje, ja znam mnogo ljudi koji su godinama glasali za Demokratsku stranku Srbije, prijatelj sam i sa nekim osnivačima te stranke, pa mogu pouzdano da tvrdim da niko od njih nije glasao za "prirodnu koaliciju" DSS sa radikalima, koja se ovih dana tako snažno manifestuje u skupštinama na svim nivoima.

Sreda 23. jul: Napisao sam prekjuče da se vlast u Beogradu "porađa kao Georgina", a komšija Gane mi juče kaže da grešim i da sve ide "po redu i po azbuci": „Prvo smo imali tri "A", kad su se na "Kalemegdanskoj terasi" okupili Aleksandar, Andreja i Aleksandar. Sada smo dobili dva "B", jer je za predsednika Gradske skupštine izabran Branislav Belić. Time smo dobili "V", odnosno vreme da se stvari ubrzaju i da odjednom dobijemo sledeća tri slova - GDĐ. Gradonačelnik Dragan Đilas!”

* * *

Budite sigurni da ovo aktuelni predsednik svega ovoga nikad neće zaboraviti i da se od tada sistematski sveti i demokratima i socijalistima. Prve je razdrobio do amebecilnosti, druge trpi koliko mora i koliko mu trebaju.

Najgore od svega je što se od 2014. istim žarom sveti i Beograđanima, kojima nikad neće oprostiti i poraz u direktnom sučeljavanju sa Đilasom na gradskim izborima u maju 2012. godine.

Otada praktično i nemamo pravog gradonačelnika. Nisu to bili ni Mali, ni nevidljivi Radojičić, niti je to Šapić, a ponajmanje je to predstavljao veseli beogradski Iznogud koji je godinama brljao gradom u nadi da će postati “kalif umesto kalifa”.