Piše Ivan Mrđen: Svi putevi vode u Knjaževac

“Iako skovana mnogo vekova nakon pada Rimskog carstva, oslanjala se na neizbežnu činjenicu da su stari Rimljani od svoje civilizacije izgradili centar koji se simbolično, i u realnosti, i danas smatra stubom što ovu današnju, evropsku civilizaciju, u dobroj meri podupire.

Izreka ima i svoju sasvim banalnu stranu: Rimljani su, pre više od dvadeset vekova, izgradili mrežu puteva kakvu svet do tada nije video. Puteva koje Italija i Evropa i danas u dobroj meri koriste. Zajedno sa nekim mostovima, tunelima i akvaduktima. Kraci te mreže su počinjali ili su se završavali u Rimu”, prepisujem iz knjige nekadašnje glavne i odgovorne urednice agencije Beta. Koja je, by the way, objavila i nastavak pod naslovom “Tamo i natrag”.

* * *

Izgleda da je neki stari rimski put prolazio i kroz Knjaževac, jer se ovo gradsko naselje u dolini reke Timok (i sedište istoimene opštine u Zaječarskom okrugu) pominje kao Timacum Minus. Kasnije je nazvan Gurgusovac, a današnje ime dobio je 1859. godine po knezu Milošu Obrenoviću.

Moj je minus što ne samo da nisam nikad boravio u Knjaževcu, nego, da budem iskren, nisam ni znao da postoji.

A onda je u samo sedam dana počela serija nepovezanih događaja u kojima je Knjaževac toliko pominjan, da je sada već sasvim izvesno da ću ga, čim okolnosti to bude dozvolile, veoma rado i posetiti.

Počelo je prošle srede na našem redovnom okupljanju u “Starom bunaru”, zadnja pošta Dušanovac, kad mi je neko od drugara zamerio što “gnjavim čitaoce zapisima iz Melburna, Sidneja, Dubaija… a ima, sasvim sigurno, bar dvadesetak gradova u Srbiji u kojima nikad nisi bio”.

Kosjerić, Knjić, Paraćin, Raška, oba Bečeja, Vranje, Trstenik, Zaječar, Bor, Negotin… odmah se složih i počeh da nabrajam gradove i varoši, koji u mom sećanju postoje samo iz vremena kad sam pripremao monografiju povodom 60-godišnjice Stalne koneferencije gradova i opština Srbije. A onda neko dodade: “Vredi otići i u Knjaževac!”

* * *

Narednih dana razgovarao sa kolegama fotoreporterima “Borbe”, koji su mi pre dve godine, povodom njene stogodišnjice, poslali svoje fotografije iz perioda u kome je zaista bilo časno raditi u ovim novinama. Njih smo tada odštampali na kvalitetnom papiru i opremili za izložbu u “Dorćol Platzu”, pa bi stvarno bila gre’ota da ti sjajni radovi završe na nekom smetlištu.

Stekao sam utisak da su se svi obradovali i bili počastvovani mojim predlogom, pa je već sutradan došao Zoran Raš i preuzeo svoje i radove Miloša Cvetkovića, uz obavezu da mu ih dostavi. Lako sam se dogovorio i sa Zoranom Sinkom i Peđom Mitićem, a baš sam se ražalastio kad sam čuo da Branko Pantelić ima ozbiljnih zdravstvenih problema…

A onda sam popričao i sa Aleksandrom Stankovićem, koji od kako je u penziji, živi u selu Gredetin, na pola puta između Aleksinca i Ribarske banje, uživa u prirodi i bavi se stočarstvom. Tačnije, gaji jariće…

Rekoh mu kako razmišljam da posetim gradove i varoši u kojima nikad nisam bio, a on će: “Ako te put nanese na ovu stranu, svrati do mog sela. I još bih ti preporučio da obavezno posetiš Knjaževac. Iznenadićeš se koliko je to čaroban gradić!”

* * *

Nekako u isto vreme, prošlog utorka su trojica mojih prijatelja, agilni turistički poslenik Srđan Dživdžanović, urednik kultne emisije “Karavan” Radio Beograda Zoran Nikolić Zozon i arhitekta, slikar i dizajner Nele Krstić u restoranu “Herceg Novi” razrađivali detalje o likovnoj koloniji koja bi se održala u maju ili septembru iduće godine na obroncima Stare planine, severoistočno od, već pogađate – Knjaževca! U kome je i središte jedne ugledne firme, koja je pominjana kao potencijalni sponzor ove manifestacije…
* * *

O tome sam sa dve trećine “inicijativnog odbora” razgovarao već sutradan, opet bila sreda, pa nije teško pogoditi gde…

Najzanimljivije u čitavoj priči je što je moju Miru i mene do “Starog bunara” dovezao gospodin Novica (prezime, zanimanje, firma i ostali podaci nisu bitni za ovu priču), sa kojim smo tog dana imali neka posla u Deliblatskoj peščari i Kovinu. U povratku, u kolima, reč o ovom reč o onom, on pomenu da je familija njegove bivše supruge iz – Knjaževca!

“Lepa varoš, vredi videti”, rekao je, iako on odatle ne nosi baš najlepše uspomene…

* * *

I na kraju, kao što je i red, pozvah u pomoć gospodina Gugletu, pa uz već navedene podatke o dosadašnjim imenima saznadoh da je prema popisu iz 2002. u čitavoj opštini živelo 19.352 stanovnika. A kao jedan od najpoznatijih Knjaževčana naveden je moj prijatelj, kolega Vladimir Stanković.

Pozvah Vladu, on kaže da je rođen u Knjaževcu, ali je osnovnu školu i gimnaziju završio u Zaječaru, pre nego što će se otisnuti u Beograd i stići do Barselone. Ali i dodaje da penzionerske letnje dane provodi u porodičnoj kući u – Knjaževcu!

“Pa, ako naiđeš, svrati, ima u okolini jedan vir sa lekovitom vodom, prijaće tvojim kukovima!”

* * *

Znate onu Balaševićevu pesmu o Virovitici, koja počinje sa “ja nikad dosad nisam bio u Americi, i ne nameravam, mene da zvizne neki tip, za dolar, dva, pa čak i tri, nemam tih nerava”, a u prvom stihu sledeće strofe kaže: “A baš bih voleo da vidim Kaliforniju…”
Ni ja nikad dosad nisam bio u Americi, a baš bih voleo da vidim – Knjaževac!

***