0
Bilbordi nam dosta kazuju o stanju neke privrede, pa tako i činjenica da na najprometnijim beogradskim ulicama ove jeseni dominiraju oni na kojima se reklamiraju novi televizijski poduhvati, kladionice, banke i kojekakvi medikamenti daje sasvim drukčiju sliku ovog našeg "zlatnog doba".
Naziv je skovan od dve engleske reči (bill – račun i board – tabla, u prevodu „tabla koja je plaća“), pa je više nego očigledno ko ovde ima para.
A kad malo mrdnete ka periferiji tamo uglavnom još od marta stoje naprednjački predizborni oglasi, posebno oni sa likom predsednika svega ovoga. Neki su izbledeli, neke su vetar i kiša isfronclali, ali i te jadne slike svedoče o vremenu u kome živimo i o tome ko ovde jedini može da plati ne baš jeftin zakup bilborda.
U nedostatku pravih oglasa i platiša firme koje iznajmljuju ove reklamne panoe fingiraju nekakve kampanje, kao što su, na primer, „Biti Beograđanin“ ili „Lice ovog grada“, tek da im „izlozi“ ne zvrje prazni.
U okviru ove prve meni lično je posebno drag onaj sa likom istinske heroine Nataše Kovačević, košarkašice koja se vratila na teren posle teške saobraćajne nesreće i amputacije noge… U početku je to bilo zbog fotografije, koja likom neverovatno podseća na Mirinu i moju najstariju ćerku Milenu.
U poslednje vreme, međutim, mnogo više pažnje posvećujem onome što piše uz tu lepu sliku: „Biti Beograđanin znači biti neustrašiv, principijelan, nesalomiv i to je priča koja traje i ostaje.“
Sticajem okolnosti ovu poruku viđam na početnoj stanici tramvaja na vrhu Ustaničke, kojih malo, malo pa nema i po pola sata. A onda se osvrnem i pogledam “neustrašive” sugrađane, kako više i ne pitaju zbog čega se sve to događa. Izvijaju vratove ka krivini prema gradu, ćute i nikako da podignu, makar pogled!
BONUS VIDEO – Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?