Piše Ivan Mrđen: Potaman generacija

Inače, ta je 2012. bila prestupna godina. Ne zato što su u Srbiji na vlast došli kojekakvi prestupnici, već jednostavno imala onaj dan viška, tako da sam izveštaj o proslavi njenog rođenja objavio u sredu 29. februara:"Slavili smo preksinoć, do duboko u noć, rođenje našeg petog unučeta, preslatke Dunje. Orilo se 'Dunjo moja', 'Jesen stiže, dunjo moja', 'Žute dunje'… i priznajem da sam malo šta razumeo od reči tih pesama. A kad sam je juče video u naručju mama Maje i dotakao tu malu lepu glavicu, same od sebe, odnekud su navrle reči Luisove pesme: 'Dunjo moja, čekao sam godinama miris tvoj'."Godinama je to isto čekala i najbolja tetka na svetu, potajno strahujući, baš kao i mi, da možda neće imati svoje dete. Možda i zato je tog jutra, kad je Dunja otvorila oči i malo se premoškoljla uz nju u krevetu porodilišta, naša Maja tiho rekla: "Sunce, tetkino!"Ta duboko lična i porodična priča je objavljena u knjizi "Dunja sa drugog sprata" ("Mostart", Beograd/Zemun, 2013.), inače desetoj u biblioteci "Deda 2000", koju čine moji pokloni za rođendane treće generacije naše porodice. U svim tim knjigama, uz ime slavljenika i broj svećica na torti, stoji i poruka "da jednog dana čita svojim unučićima". Od zbirke priča "Pace" za gospođicu Tamaru (2001.) do još jedne knjige za današnju slavljenicu, "Dunja među zvezdama" (2022.), uspevalo mi je da pobegnem od zamke zvane "meki pokloni", kad mi najstariji darujemo mališane nečim što bi im roditelji ionako kupili.Svojevremeno sam, povodom 26. rođendana Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, napisao da "istorija odrastanja, ma kako bila lična, može da se ispriča nabrajanjem važnijih rođendanskih poklona: 'lego' kocke, bojice, Barbika, haljinica, farmerke, bicikl, žurka obična, rukometna lopta, žurka za punoletstvo, jakna, kurs engleskog, mobilni telefon, auto škola, da bi vremenom na red došla i – knjiga".Sad se bojim da pristižu generacije kod kojih se taj spisak drastično skraćuje i negde već sa prvim dvocifrenim brojem ćete čuti "prosto ne znam šta da kupim tom detetu, kad sve ima". Što se obično rešava parama, pa neka deca sama odluče…Ne bih se, međutim, tako lako priklonio sve rasprostranjenijem mišljenju da su "deca postala gospodari porodica" i da su "dobri roditelji oni koji sve mogu da ispune svoj deci".

"Deca se uče da im roditelji nisu ni potrebni. Samo kao muzička kutija za ispunjavanje želja. Loši roditelji ne ispunjavaju želje svoje dece. To je muzička kutija koja se pokvarila", čuvam već nekoliko godina tekst Branka Dragaša pod zanimljivim naslovom "Samoubistvo nacije ili deca na vlasti". Ma šta mislili o autoru, dobro je zamisliti se nad nekim njegovim zapažanjima.*Naša Dunja je zaista lepa i nadarena devojčica, posebno za muziku i jezike, dobar đak i sjajan sportista (tekvondo), omiljena među vršnjacima i u širem porodičnom krugu… Mada se ponešto od tih “izmenjenih društvenih uloga” ponekad emituje i sa drugog sprata naše kuće na Zvezdari, ono što bi njen deda mogao da joj zameri je postepeno priklanjanje nekakvom proseku, gotovo svesno zadržavanje sopstvenih sposobnosti na nekom "potaman nivou".Ukratko, ako je rečeno da se pročita dvadeset stranica neke knjige – ona će pročitati dvadeset, bez obzira što možda već na sledećoj radnja postaje dramatična; ako treba izvežbati šest zadataka iz matematike – ona će uraditi tačno šest; ako joj je nešto prepušteno da sama odluči da li treba ili ne treba – njen izbor će biti "ne treba"… Kao da su sva radoznalost, potraga za nepoznatim i neočekivanim, kreativnost i uzbuđenje rezervisani za spravice u njihovim rukama, koje, by gthe way, obično bivaju pretposlednje u nizu rođendanskih poklona…Pre nego što krene sa parama…*Opširnije na http://svisrbisveta.org/nacionalni-interesi/programirano-samoubistvo-nacije-roditelji-ne-dajte-svoju-decu/#ixzz3bfjfYFdV.***