Piše Ivan Mrđen: Poslednji pozdrav Ljubiši Davidoviću (1948-2024)

Jedna od tema za koju nisam baš najsigurniji kako će zvučati na malim ekranima vaših teve prijemnika mogla bi se radno nazvati, poput čuvene televizijske komedije Brane Crnčevića (1933-2011) i Ace Đorđevića (1924-2005) iz sada već pradavne 1968. godine „Prijateljstvo zanat najstariji“. Na Radino pitanje šta me motiviše da svakodnevno pišem ova moja „primećivanja“, odgovorio sam „da sačuvam uspomene na moje prijatelje, posebno na one koji više nisu sa nama“.

Manje je tu reč o datumima koji nas povezuju, jer se oni sve češće vezuju za objave po umrlicama, a mnogo više o mojoj želji da u svakoj prilici, ponekad i sasvim nevažnim povodom, pomenem nešto po čemu ih pamtim, što što su u nekoj sličnoj situaciji rekli ili napisali. To je ono što je legendarni Raša Popov (1933-2017) napisao u pogovoru moje knjige „Sa Beogradom na Ja“ („MostArt“, Beograd/Zemun, 2011): „Pisac se oseća kao pred nekim elektronskim displejom u nekoj čekaonici, na kome se javljaju brojevi njemu dragih ljudi, pa tako sudbina kroz ovu prozu huji nad nama i kroz nas.“

* * *

Jednom mi je moj prijatelj Dragutin Rajak, sa kojim se već duže od pet godina sjajno družim u Melburnu, rekao da, čitajući moje zapise, ima utisak da olako upotrebljavam reč „prijatelj“ i da „niko ne može imati tako puno prijatelja“, te da je „još teže kroz tolike godine zadržati sve te ljude u takvom svojstvu“. Toga sam se prisetio u četvrtak, ali nisam baš najsigurniji da li sam uspeo da objasnim kako su se neka prijateljstva gubila, nešto promenom okolnosti, a mnogo više postepenom promenom ponašanja, i mog i nekih takvih likova...

S druge strane, međutim, ima sjajnih ljudi za koje ću dok sam živ govoriti da su mi prijatelji, čak i ako nismo godinama bili na istom mestu. Nije sve u iću i piću, šahovskim partijama ili slavskim trpezama, pametnim razgovorima i smešnim ogovaranjima, ponekad je dovoljna i jedna uzrečica pa da se prisetim nekog od tog izuzetnog soja...

Jedan od takvih je gospodin Ljubiša Davidović (1948-2024), koga će porodica, mnogobrojni prijatelji i kolege iz vodoprivrede ispratiti danas u 13 časova na pančevačkom Novom groblju na poslednje putovanje. Nisam baš siguran da ću, sa ovim mojim kukovima, moći da vozim do Pančeva, još manje da ostanem posle sahrane i podelim tugu sa njegovom suprugom Slavicom, ćerkom Danijelom i sinom Darkom...

A voleo bih da ih upitam da li se događalo da njihov dragi Ljuba tek tako počne da štuca, jer sam tokom minulih petnaest godina u raznim prilikama zaista veoma često pominjao dve njegove izjave, koje su, by the way, zabeležene i u već pomenutoj knjizi sa mojim komentarima iz Blica od 26. aprila 2004. do 31. decembra 2010. godine.

Sprijateljili smo se kad je njihova ćerka Danijela u martu 2000. bila kuma našoj Mileni, da bi nam, kako to biva sa modernim brakovima i vezama, kasnije ostali samo kuma Slavica i kum Ljuba. To više ništa nije moglo da naruši, bez obzira što smo malo proredili odlaske u njihovu kuću na Dunav preko puta Bele stene i na slavlje u čast Svetog Alimpija Stolpnika.

* * *

Kad je u leto 2005. kum Ljuba prvi put imao ozbiljne zdravstvene probleme, posetio sam ga, pa smo dugo sedeli u parku bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Tada je on izrekao nešto što sam mali milion puta ponovio, kad god bih se našao u nekoj sličnoj ustanovi ili se poveo reč o toj vrsti lečenja. I danas sam uveren da su te četiri njegove rečenice više nego dovoljne da ga dok sam živ pominjem kao prijatelja:

„Ovde je kao u zatvoru. Koga god pitam, kaže da nema pojma zašto je doveden!“

„U bolnici svi pričaju o onome čega se najviše plaše. Muškarci o injekcijama, žene o svekrvama!“