Piše Ivan Mrđen: Grobljanska sašaptavanja

…kad odeš u penziju i Bog te zaboravi, viđaš li nekog od naših, kome je pripao onaj veliki stan, nisam ni znao da je imao i ćerku, dobro je nije se puno mučio, dobro je baš se namučio poslednjih meseci, mislim da su lekari nešto zabrljali, ode čovek tek tako, naplaćali su se za privatno lečenje, trebalo je da neko kaže neku reč, trebalo je da neko drugi kaže nešto, čudi me da se ovaj pojavio, on baš ne voli sahrane, ma neki dolaze samo kad znaju da će biti puno ljudi koji bi mogli da im zatrebaju…

…da li su ove sveće osveštane, šteta što su tolike pare bačene na vence i cveće, bolje bi bilo da se uplati nekom za lečenje, kad smo se ono poslednji put videli, to nije bilo na ovom groblju, muškarci se nekako bolje drže, neke žene nikad ne bih prepoznao, šta piješ od lekova, ja već treću godinu ništa alkohol, ne mogu da ostanem posle sahrane imam neke obaveze, žurim posle da čuvam unuke, moram kući da prošetam Lakija, a toliko bih voleo da čujem kako su svi…

…jedva sam našao parking, ne vozim kola već deset godina, taksi više nije jeftin al' se isplati, ima li šta od unučića, onaj moj nikako da se skrasi, ne shvatam više ove mlade čekaju do četr'es godina da prave decu, da smo mi čekali bolje uslove njih ne bi ni bilo, još koji dan pa odoh u vikendicu, javi se da napravimo neki roštilj, viđaš li onu plavu, kako joj beše ime, nije, on je bio sa onom drugom, kao juče da je bilo…

…nije važno kolika je penzija nego koliko je dugo primaš, da mi nije dece, ovaj uvek mora da zakasni, pogledaj nas niko nije kupio novu stvar godinama, mislim da mu nije vratio one pare, ne valja kad si mnogo mršav u našim godinama, odma' deluješ nekako bolesno, ja svako jutro šaku lekova i rakijicu za cirkukaciju, čekam na operaciju kuka/kolena/katarakte, kako je bilo u banji, sve više štapova među nama…

…uvek ovako na groblju pomislimo da neke stvari treba da radimo drukčije, a čim izađemo sve po starom, gde uopšte žurimo kad ćemo svi da stignemo ovde, groblja su puna nezamenljivih ljudi, idemo dalje, dok je meni moja glava, dok možemo sami sebi da prinesemo i za sobom počistimo, tuđa ruka svrab ne češe, svaka čast svima, ko nije mislio na vreme, grobna mesta sad skuplja od grobnica, sad mnogi idu na kreamaciju, žurim čujemo se...

* * *

I tako u “beskrajon”, što bi rek’o Ršumović u onoj dečjoj pesmici. Do novog susreta po grobljima sa starim znancima, sve dok na krstu ispred sanduka i na vencima ne bude i vaše ime…