0
Danas se u nekim kućama slavi Sveti Avramije, u narodu poznat i kao Zatvornik. Tako je nazvan jer je u isposničkoj ćeliji proveo više od pola veka, odakle je, kažu, izašao samo dva puta: da prevede neko selo u hrišćanstvo i da vrati na pravi put svoju zabludelu sinovicu Mariju. Umro je 360. godine, a već pomenuta Marija pet godina docnije.
U nas i u Rusa se Sveti Avramije pominje kao zaštitnik ovčara. Pre dvadesetak godina, kad sam bio mnogo neozbiljniji, napisah kako bi, zbog toga što se slavi 11.11. to mogla da bude i kockarska slava. A poznato je odvajkada, gde je kocka, tu su i ovce!
PROČITAJTE JOŠ...
Sveti Avramije bila je porodična slava mog tasta Gliga Gligića (1923-2009). Smešten između dve velike slave, Mitrovdana i Vračeva, ovaj praznik nije baš među poznatijima u crkvenom kalendaru. Možda i zbog toga u ona „vunena vremena“, dok je porodica moje Mire živela u Maglajskoj ulici na Dedinju, mnoge njihove komšije, od kojih su neki bili visoki državni i partijski funkcioneri, nisu propuštali da 11. novembra svrate u njihovu kuću.
(Inače, kad god se povede razgovor na tu temu kako se tada nije smelo slaviti, setim se sjajne priče mog druga Slobodana Gajića o nekim njegovim rođacima iz Smedereva, koji su podozrivim i preterano „radoznalim“ komšijama, na dan svoje krsne slave rekli kako „slave kupovinu novog šporeta“, da bi se naredne godine ovi pojavili sa bocom vina i dvesta grama kafe, kako je i red, pa na vratima uzviknuli: „Srećna vam godišnjica novog šporeta!“)
Posle smrti gospodina Gligića, njegove ćerke su nastavile tradiciju, ne baš po crkvenim pravilima i običajima, možda čak više kao uspomenu na recepte i umeće njihove majke Cvete, devojačko Beatović (1931-2008)… Slava je tako dobila sasvim drukčiji smisao, kao prilika za porodično okupljanje i druženje dece i unučića, od kojih je većina rođena u tom novom vremenu…
Moja Mira i ja smo, kako su nam se ćerke i njihova deca raštrkavali po belom svetu, ovaj datum počeli da koristimo kao priliku za susret sa dragim prijateljima. Tim pre što je od 2012. i Sveti Avramije dobio „crveno slovo“. Od tad se i u Srbiji zvanično slavi Dan primirja, u znak sećanja na 11. novembar 1918. kad su sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom, što je označilo kraj Prvog svetskog rata.
* * *
Danas je porodična slava dvojice mojih prijatelja, Miroslava Mike Lazarevića iz Plavih horizonata kod Zemuna i Vladana Ćosića iz Jalovika kod Šapca.
Uz čestitke obojici, Vladanu još želim da se izvinim što više od mesec i po dana, od kako sam dobio i pročitao njegovu najnoviju zbirku poezije “”Sa druge strane svetlosti” (“Prometej”, Novi Sad, 2025.) nisam ništa napisao o toj hvale vrednoj knjizi.
Da su bolja vremena i da je Sajam knjiga ono što bi trebalo da bude, možda bi prava prilika bila kad je gospodin Zoran Kolundžija nedavno proglašen za “Izdavača godine”. Uz sve što je uradio i radi, njegov “Prometej” je ove godine objavio knjige čak četvorice mojih prijatelja, Duška Bogdanovića (“Senke sećanja 2”), Ninusa Nestorovića (“11:52”), Milomira Kragovića (“Admiral bez mane i straha: Kristofer Kolumbo”) i, kako rekoh, Vladana Ćosića.
* * *
Ponovno čitanje njegovih stihova nateralo me je da nešto ozbiljnije razmislim o značaju porodičnih slava, bez obzira na razna pomodarstva i preterivanja. Ćosićeva poezija “otvara rane koje nismo znali da imamo, ali i pruža meleme koje nismo očekivali”, kako napisa Saša Jelenković.
U tom smislu mislim da je veoma važno da baš danas navedem deo pesme “Nestanak porodice”:
“Puca porodica ne u jednoj svađi, već u nizu neizgovorenih istina, u danima kada svi gledaju iste zidove, a ne vide jedni druge.
Nestanak porodice nije smrt, to je zaborav u životu, odsustvo prisutnosti, kada svi pod istim krovom postanu stranci, koji govore istim jezikom, ali više ništa ne znače jedni drugima.”
