Piše Ivan Mrđen: Neposlato pismo

Godinama su vas pričama o mom nasilničkom karakteru na silu držali daleko od mene. Moja je greška što sam, dok sam bio mlađi i u snazi, verovao da ćete kad odrastete i postanete svoji ljudi početi da razmišljate svojom glavom i da ćemo pronaći način da čujete i drugu stranu. I da se, ako ništa drugo, bar povremeno čujemo telefonom, pošaljete mi poneku vašu sliku i sliku vaše dece. Ako ih bude, jer sad ne znam da li sam već postao i deda...Tu nadu je, kad sam onemoćao i više nisam mogao da živim bez pomoći drugih, zamenio moj prokleti ponos, jer nisam želeo da me vidite ovako bespomoćnog, u kolicima, bez jedne noge, bez sredstava za bolji život od ovog u državnom staračkom domu i za medicinsku pomoć koja bi mi omogućila da opet stanem na noge, sredim kuću i život, da se ne stidim pred vama. Nisam hteo da pomislite kako vas zovem sad kad sam, kako bi vaša majka i ona zmija od njene majke rekle, načisto propao...Uskoro ću se pridružiti mojim drugarima iz mladosti Laletu, Miki, Albancu, Dadici, Gušteru, Pupetu, Tomi iz Sarajeva... ima jedna stara slika na kojoj ih je više gore nego na ovoj zemaljskoj strani. Ako tamo uopšte nečega ima, nadam se da ću ponovo zagrliti mog najboljeg prijatelja Naneta, koji mi je dok je bio živ pomogao da ove turobne dane lakše preguram.Mila moja ćero, dragi moj sine, nemojte sad da plačete zbog mene. Budite makar u ovom trenutku hrabri, jaki, neustrašivi, svojeglavi, pomalo naopaki, uzinat svima i svemu... To su, verujte mi, ti loši geni koje ste nasledili od mene, ali koji ne moraju baš uvek da budu zaista loši!(Danas bi moj prijatelj Slobodan Arsić napunio 74 godine. Prekjuče su me iz staračkog doma obavestili da je preminuo 28. oktobra i da su u knjigama, koje sam mu poklonio prilikom nekoliko poslednjih poseta, našli i...)