2
Baš me je iznenadila vest da je u ponedeljak preminuo moj novinarski “klasić” Predrag Mrmak. Samo četiri dana ranije čestitao sam mu 76. rođendan preko Fejsbuka, gde je veoma često komentarisao moje a ja povremeno prenosio njegove objave.
Obojica smo počeli pripravnički staž u “Večernjim novostima” 15. decembra 1973. godine. Sa nama u “klasi” bili su još Jelka Đurić, Dragana Minić, Anđelka Cica Jekić, Mira Smiljković, Ljubica Ivan, Slavica Vučković, Ivan Jovanović, Draško Slomović, Rade Milosavljević, Mihajlo Ješić, Grujica Spasović, Sekula Krstajić i Duško Milovanović, a istog dana je u radni odnos primljen i dopisnik iz Banja Luke Slobodan Pešević.
PROČITAJTE JOŠ:
Izvinjavam se koleginicama što i ovom prilikom navodim njihova devojačka prezimena, što bi rek’o Balašević, na koga nas čitavog dana podsećaju, “nije nesreća što me se ona ne seća, ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam”. A svih nas se sećam baš tako, lepih, pametnih, bezbrižnih, nahrupilo je nas petnaestoro odjednom u redakciju tada najtiražnijih novina u Jugoslaviji (uvek preko trista hiljada, ponekad i do pola miliona primeraka)…
Bio je to najpošteniji konkurs za mlade novinare u istoriji ovdašnjeg novinarstva, koji je vodio legendarni Jug Grizelj (1926-1991). Za čitav život zapamtio sam trenutak kad je u velikoj sali na šestom spratu “Borbine” zgrade, pre početka testiranja na koje su pozvali nas dve stotine od ukupno 540 prijavljenih, Jug pročitao šest imena i zamolio ih da napuste prostoriju, jer je za njih neko intervenisao…
Posle još jednog testa i dvomesečnog probnog rada spisak je sveden na naših petnaest imena. Koliko je to bilo dobro “izbrušeno” možda najbolje govori podatak da smo svi tokom 1974. godine uspešno pregurali jednogodišnji pripravnički staž, a da je čak trinaestoro čitav radni vek provelo u “Večernjim novostima” ili nekom od izdanja sa istim zaglavljem. Osim Gruje i mene…
* * *
Predrag Mrmak je odmah počeo da radi u sportskoj rubrici, u kojoj se tokom narednih decenija afirmisao kao izuzetan poznavalac košarke i atletike. Uz vest o njegovoj smrti objavljeno je da je izveštavao sa mnogih evropskih i svetskih prvenstava, kao i sa Olimpijskih igara 1996. u Atlanti. Opisao je i najveći uspeh KK Partizan, koji je 1992. u Istanbulu osvojio titulu prvaka Evrope. Autor je dve knjige o evropskim i svetskim šampionatima u košarci…
Viđali smo se tih dana u Istanbulu, on je izveštavao za “Novosti” a ja sam predvodio grupu od sto čitalaca “Borbe”, koje je kuća u kojoj sam tada bio direktor odvela na taj fajnal for nakon specijalne nagradne igre.
Kad bismo negde seli da predahnemo, pričali smo o jednom drugom zajedničkom iskustvu, iz davne 1976. godine. Ja sam tada bio u vojsci, pa sam kao novinar lista sarajevske vojne oblasti “Narodni borac” poslat u Ohrid da pratim Sveamijsko prvenstvo, koje je trajalo punih sedam dana. Tamo sam sreo Mrcu i legendarnog fotoreportera Slobodana Đurovića, koji su sa istog događaja izveštavali za “Novosti”…
Kod kuće bili neki problemi, moja Mira se tek zaposlila, naša prva ćerka Milena imala manje od deset meseci i nešto poboljevala, meni se zaista nije dalo da jurim po igralištima ove “moje Sarajlije” i da skupljam papire sa rezultatima… Njih dvojica videli šta me muči, pa mi moj “klasić” reče: “Idi ti lepo kući, ja ću da ti sve pripremim i donesem u Beograd, a Đura će da napravi slike…”
Tako je i bilo, a najbolje do svega je što sam na osnovu sjajnog izveštavanja i još boljih fotografija sa tog centralnog sportskog događaja u JNA nagrađen trodnevnim odsustvom, koje sam ostavio za kraj da još malo skratim vojni rok.
* * *
Sa Predragom sam se poslednji put sreo pretprošlog leta, kad smo oko jednog prijatnog podneva sedeli u nekoj bašti u centru njegovog Zemuna. On se posle smrti njegove drage supruge Vere malo kretao, pravdajući se da nema kome da ostavi svog kućnog ljubimca, za koga se zaista vezao…
Tom prilikom smo se podsetili proslave 40-godišnjice našeg novinarskog „dana D“, u skadarlijskom restoranu „Šešir moj“, kad smo se okupili, kao što se vidi na fotografiji iz moje arhive, Ješa, Zorka Tomić, Cica, Gruja, ja, Sloba Pešević, Ljubica, Mrca i Draško…
Zorka je primljena u „Večernje novosti“ nešto kasnije, ali nam se pridružila kao supruga Radeta Milosavljevića, koji je preminuo još krajem sedamdesetih. U međuvremenu su mu se tamo gore pridružili, koliko je meni poznato, Ješa, Grujica, Mira (tada već Radetić), Draško i evo sada Mrmak. (By the way, umro je i legendarni Đura „Bukva“, izvinjavam se što ga pominjem po tom nadimku…)
Uz još jedno izvinjenje, jer nisam naveo njihove godine sa obe strane crtice, za koju je veliki Balašević rekao da predstavlja život, pomenuću i fotografiju snimljenu deset godina kasnije, kad smo u restoranu „Kod konja“ pola veka od našeg stupanja u novinarstvo obeležili samo Dragana, Ljubica, Cica i ja.
* * *
Neko mi je juče poslao poruku da se „Predrag Mrmak jednostavno predao“. To me je podsetilo na nešto što je svojevremeno rekao njegov i moj veliki prijatelj dr Miroljub „Mice“ Stojković (1945-2023): „Biti danas čestit, razuman i dobro informisan najbrža je prečica do naglog pada imuniteta!“