Piše Ivan Mrđen: Pokrenuo se ringišpil…

Njegov “Ringišpil” se već odavno smatra narodnom pesmom. Nema svadbe i veselja na kome neko hoće da ga zavrti i “doda svetu malo vergla”…

Napisana početkom devedesetih godina prošlog veka kad su “u udžbenike i čitanke ušle bitange, sasvim obične” (od kojih bi jedna da i sada napiše nekakav svoj “udžbenik”), ova pesma je samo u početku delovala deprimirajuće, kao vapaj za “čudom” koje će pokrenuti sve…

“O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi… To ne zna niko, samo ti, bez tebe drveni konjići tužno stoje… Dođi, iz plave boce se pojavi, bar jednu želju ispuni i dodaj svetu malo boje, o čudo moje…”

*     *     *

Nisam baš od onih za koje važi ono “sustajem, odustajem”, ali priznajem da sam poslednjih godina imao taj “pritiska me kao pegla” osećaj. Zbog svega što se događa u zemlji Srbiji. Uglavnom kao izraz nemoći da se ozbiljnije suprotstavimo bahatosti i bezobrazluku, lažima i prevarama, korupciji i negativnoj selekciji svuda oko nas…

Sve je to uzidano u onu nadstrešnicu ispred rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu, koja je prvog dana novembra 2024. uništila petnaest nedužnih života, da bi se posle toga zavrteo ringišpil promena koji više ništa ne može da zaustavi…

Zato će nas i danas, na dan koji samo u umrlici stoji kao datum odlaska velikog Đorđa Balaševića, širom zemlje Srbije neki novi klinci uz njegove stihove podsetiti da on zapravo nema di da ode.

“Živeti slobodno, svetom se oriti, okićen perom sokola, za urok protiv okova, živeti slobodno, pesmom pokoriti, tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje”… bubnjaju njihova srca “večni tam-tam otpora”.

A uz njih čovek po čovek, mesto po mesto, selo po selo, grad po grad, iz dana u dan, osmeh, boje i muzika su se vratili u zemlju Srbiju i širom dijaspore…

*     *     *

Što bi rek’o kum Steve Čenejca “neko to od gore vidi sve”… Pa “postavi svaku stvar na svoje mesto, svako dobro, a zlo još pre, sve vide oči sudbine”.

U to ime već sada vredi pobrojati najvažnije promene koje su nam za ovih 111 dana doneli studentski i građanski protesti, baš onako kako su na svojoj Fejsbuk stranici učinili članovi organizovane grupe mladih „SviĆe“:

Jedinstvo i zajedništvo (ova pobeda je važna jer vidimo kako propadaju neprestani pokušaji režima da podeli studente, građane, sindikalce i aktiviste različitim spinovima i podmetačinama);

Razbijeno uverenje da su mladi nezainteresovani;

Prevaziđene ideološke razlike;

Građani su se oslobodili straha;

Mala mesta su ustala;

Građani se samoorganizuju;

Nema lidera!

Razbijena je svaka sumnja u autonomiju i namere protesta;

Režim po prvi put popušta, čini ustupke, pa čak i hapsi svoje ljude... (nastaviće se);

Napokon se struka pita;

Građanska neposlušnost je normalizovana i opšteprihvaćena;

Društvene grupe koje su do sada bile samostalno na ulicama su se ujedinile: poljoprivrednici, prosvetari, ekolozi, čak i penzioneri;

Prvi put smo videli povlačenje policije i žandarmerije;

Grđani se brane od nasilnika;

„Predmetna institucija“ je sada suočena sa svojim ovlašćenjima;

Ljudima je vraćena vera i nada;

Zastava je vraćena građanima;

Razbijena je kompletna šema režimske propagande (uverenje da je režim nepobediv, da je većina za ovakvu Srbiju i da niko od nas ništa ne može da učini više nije na snazi);

Probijen je mehur informisanja između različitih društvenih grupa;

Probijen je medijski mrak na globalnom nivou, svi gledaju u Srbiju;

Probijen je mrak na RTS;

Zaposleni u RTS su se pridružili protestu;

Građani prvi put većinski veruju u mogućnost promene;

Ogoljeno je ko je na kojoj strani...

*     *     *

Što bi rekla deca: Bukvalno, svi pumpaju!!!