Piše Ivan Mrđen: Godina prođe, ali 16 minuta nikako

Ne znam koliko je prikladno parafrazirati naslov robijaških zapisa Žarka Lauševića (1960-2023), ali baš u tim vremenskim koordinatama su se kretale moje misle dok smo u subotu 1. novembra moja Mira i ja stajali sa nekoliko stotina naših sugrađana ispred Pravnog fakulteta.

Da bismo još jednom odali poštu nevinim žrtvama udruženog zločinačkog poduhvata koji je doveo do pada nadstrešnice ispred rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu.

Napisao sam prekjuče da ovog 1. novembra, slučajno i na Dan mrtvih i na Mitrovske zadušnice, treba izaći makar ispred svoje kapije i u tišini odstojati tih 16 minuta, ako već svi nismo mogli da budemo na mestu ove tragedije, čije su ime i prezime korupcija i bezobzirnost kamarile na vlasti i oko nje.

* * *

Pre toga smo otišli do Crkve Svetog Marka i kupili deset sveća. Deset, za žrtrve masovnog zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, od koga nas baš danas dele pune dve i po godine. Na to se već sledeće večeri nadovezao masakr u mladenovačkim selima Dubona i Malo Orašje.

Tada nam se činilo da tih ukupno 19 žrtava bezumlja plus petnaestoro povređenih nikad neće biti zaboravljeni i da posle toga u zemlji Srbiji više ništa neće moći da bude isto. Pred školom smo zatekli još jednu stariju ženu, pa smo sa njom u svakoj od deset limenih pregrada zapalili po jednu sveću i odstojali malo ispred ploče sa imenima devetoro stradalih učenika i njihovog omiljenog školskog čuvara.

U maju i junu 2023. godine tuda se nije moglo proći od ozlojeđenih sugrađana, cveća, sveća, dirljivih poruka, crteža i plišanih lutki na ulazu i duž ograde… Tih dana je profesor Pravnog fakulteta Miodrag Jovanović sa jednog od velikih skupova na platou ispred Rosandićevih konja poručio „organizatorima“: „Nemojte ovo zeznuti, nemojte ovu nepatvorenu energiju pobunjenih građana olako proćerdati!“

Sve što se posle toga događalo skupo je koštalo onaj deo opozicije koji je mislio da može da se okoristi tom energijom i buntom protiv nasilja, da bismo pod takvim sloganom dobili nekakvu koaliciju koja je učestvovala na izborima na kojima nije trebalo a bojkotovala one koje je mogla da dobije… Ovo je možda pojednostavljen opis njihove politike, zbog čega su u proteklih 365 dana surovo kažnjeni i od „nekih novih klinaca“ koji su preuzeli barjak pobune i od građana koji su masovno podržali i još podržavaju studente.

* * *

Kod Tašmajdana smo se mimoišli sa kolonom koja je išla ka Hramu, na državni kontraparastos. Na čelu „ka pe doma napredni pitomci“, kako bi rekao Bora „Čorba“, ali nisu falili ni ostali pobrojani u njegovom evergrin hitu „Oko mene“, uglavnom „sve sami smradovi, mračne pijandure, ne mož prebrojati pandure, ponavljači đaci, ili bolesnici ili manijaci…“

Iza ekipe iz „Ćacilenda“ nevoljno je gazilo stotinak „radnih subotarki“, onih sa državnih jasala koje viđamo na svakoj predstavi vlasti, koje „eto, moraju zbog posla“, ali i neprestano pogleduju gde bi mogle da šmugnu… Na kraju kolone grupa omatufelih vernika televizija sa naci-frekvencijama, kojima baš nije jasno kako se to dogodilo da stradali ispod nadstrešnice odjednom nisu „šatro žrtve“, a studenti i građani koji ne dozvoljavaju da budu zaboravljeni sad nisu „teroristi“ i „štrokaderi“…

Nešto kasnije na putu od „Ribnikara“ ka Pravnom mogli smo gotovo stoprocentno da prepoznamo ljude koji su izašli na ulicu da stvarno odaju poštu nevinim žrtvama iz Novog Sada. To više nije samo pitanje izgleda i ponašanja, gotovo da se u te dve grupe ljudi koji žive u istom gradu sve uočljivije ne samo socijalne, političke ili kulturološke nego već i antropološke razlike.

* * *

Zbog toga više uopšte nije važno koliko nas je bilo na svim mestima gde smo se okupljali u subotu 1. novembra 2025. godine. Od Novog Sada do svake varoši i svakog sela u kojima je na bilo koji način obeležena ova tužna godišnjica, a da to nije paradržavni i paracrkveni igrokaz…

Godina je prošla, ali tih naših 16 minuta nikako ne mogu i ne smeju da prođu!