Piše Ivan Mrđen: Čekaonica, sudnica, ludnica

Za mlađariju i one koji se više ničega ne sećaju, “Kafanica, sudnica, ludnica” je naslov kultne pozorišne komedije beogradskog Ateljea 212, pisca Brane Crnčevića, režisera Ljubomira Draškića i Zorana Ratkovića, u izvođenju plejade legendarnih glumaca: Bata Stojković, Ružica Sokić, Neda Spasojević, Tanja Beljakova, Milutin Butković, Bora Todorović, Slobodan Aligrudić, Taško Načić...

(Mimo svog običaja, ovog puta uz imena pomenutih umetnika neću stavljati onu crticu sa nadgrobnih spomenika, iz bojazni da bi se u šumi brojeva izgubili ljudi čija imena i danas izgovaramo sa punim poštovanjem. A svi su već odavno s one strane večnosti…)

“Kafanica…” je premijerno izvedena pre punih šest decenija, sve dok 1972. odlukom gradskog partijskog komiteta nije skinuta sa repertoara. Vraćena je u život u martu 2016. u izvođenju ansambla Šabačkog pozorišta, u režiji Miroslava Trifunovića, čime donekle mogu da opravdam ovo poigravanje sa njenim naslovom.

* * *

Otišao sam prošlog četvrtka po uput za kontrolu posle implantacije jednog stenta, što je još početkom aprila obavljeno u Gradskoj bolnici veštom rukom doktora Luke Vukmirovića. Nisam imao “zakazano”, jer je moja izabrana doktorka Olivera Bogdanović odavno otišla u penziju, pa su me onda rasporedili kod doktorke Leposave Vojinović, koju nisam imao čast da upoznam, jer je u međuvremenu napustila naš zvedarski Dom zdravlja.

Zbog toga sam više od 90 minuta proveo u čekaonici ispred ordinacije doktorke Karoline Čančarević, koja me je, iako na ivici snage i živaca, primila posle svih “zakazanih”, “hitnih” (uglavnom u pratnji neke svoje “veze”) i “samo da pitam” pacijenata… Taman za čitavu pozorišnu predstavu…

Bez glavnih likova, ali sa toliko sporednih detalja, koje je jednostavno morao da zapazi ovaj “svakojutranji hroničar i rentgenolog ovdašnjih zbivanja”, kako me je pre dva dana nazvao moj prijatelj i dragi kolega Peca Petrović Marš.

Prva na listi, kao i obično, bila je postarija i nešto krupnija komšinica koja je, istina malo šepajući i pomažući se štapom, tačno u podne slavodobitno stigla pred šalter i glasno da je svi čuju rekla kako ima “zakazan pregled u 12 i 10” i da se nada da će “to biti ispoštovano”.

“Hoće, kako da ne, čim primi mene koji sam za pola dvanaest”, pokušao je da se našali obavezni lik iz svih ovakvih čekaonica, koga bismo mogli nazvati “dežurni šaljivdžija”.

“Samo vi sedite i sačekajte, prozvaće vas doktorka, kad stigne”, dodala je sestra, što je inače spasonosna formula za umirenje svih koji se nađu ispred šaltera.

Kad je sela, gospođa od 12 i 10 je iz torbe izvadila plastičnu kesu za uputima, snimcima i nalazima na kojoj je upadljivo pisalo “Srpska napredna stranka”.

“Šta će ti kesa bez mesa”, još jednom je pokušao da ispadne duhovit onaj “dežurni”, uveren da se većina prisutnih seća čuvene reklame za mesaru “Papak”. Ruku na srce, preovlađivali su njegovi i moji ispisnici, ali ono nekoliko mlađih se baš vidno namrštilo na ovo, možda i nehotično, isticanje stranačkih obeležja. Možda i zbog toga gospođa od 12 i 10 nije ništa rekla, a kesu je, pošto je pretodno izvadila čitavu papirologiju, brižljivo vratila u torbu.

“Sudnica” je počela nešto kasnije, kad se, sva zadihana i zajapurena, pojavila komšinica, tu negde u šestoj deceniji, koja je sestri iza šaltera objašnjavala da je imala zakazano za 12.00, ali da je zakasnila zbog “blokade u Sremčevićevoj”.

(Za neupućene, reč je o Ulici Stanislava Sremčeviča kojom se od Bulevara kralja Aleksandra stiže do Arhitektonske škole, čiji su učenici od 11.52 odali 16-minutnu poštu žrtvama udruženog zločinačkog poduhvata u Novom Sadu, kad je obrušena nadstrešnica rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice prekinula 16 života.)

“Sram vas bilo, nemojte da lažete. U Beogradu više nema blokada”, oglasila se postarija komšinica, inače, kako se kasnije ispostavilo, verna gledateljka televizija za sreću i ružičastu stvarnost. Plus ono sranje, na kome sad uglavnom gostuje predsednik svega i svačega…

“Kako nema, ja sad videla svojim očima, taksista se jedva nekako probio okolnim uličicama”, pokušala da spasi svoj termin novopridošla pacijentkinja.

“Ko ima za taksi, može i privatno kod doktora”, opet će onaj komičar. Što je najgore, izgleda da mu je ova opaska naišla na najviše razumevanja, pa se ohrabrila i gospođa od 12 i 10 da nešto progovori: “Žao mi je, gospođo, ali izgubili ste red. Ako vam je krivo, požalite se vašem Đilasu…”

Tad je nastala “ludnica”. Odjednom je kompletna gerijatrija imala ponešto da kaže o svemu i svačemu. Što gluplje, to glasnije… “U pravu je Šešelj, batina je iz raja izašla”, zakreštala je ona baba “pinkovka”, tek da se čuje i njeno “mišljenje”… Neko od onih nešto mlađih se samo prekrstio…

* * *

Sve se naprasno smirilo kad je iz ordinacije doktorke Čančarević izašao pacijent i uzviknuo ime i prezime nešto mlađe žene, koja je sedela dalje od čitave gungule. “Nije tu, nije tu”, viknula je gospođa od 12 i 10, a onda su svi, nekako posramljeni, kad je komšinica zatvorila vrata, odjednom zaćutali.

U to malo tišine, i sam zabavljen brigom da li ću uopšte do kraja prve smene stići na red, setih se nečega što je kao moto svojih objava na društvenim mrežama napisala naša sugrađanka, doktorka Bojana Pavlović: „Nije mera zdravlja biti dobro prilagođen duboko bolesnom društvu!”