Piše Ivan Mrđen: Muke sa rečima

„Srećan sam k’o Ana Brnabić kad se bliži kraj rečenice“, napisao je nedavno lik koji na mreži „X“ objavljuje pod firmom Čokančić.

Onda je lik koji to isto radi pod firmom Gospodar sendviča podsetio javnost da taj izraz u originalu glasi: „Srećan je k’o Brnabićka kad se dočepa kraja rečenice.“

Tako se i ja dočepah još jedne manje poznate reči tek da imam aktuelan uvod teksta za prvo pojavljivanje Ježa u njegovoj devedesetprvoj godini.

Mada sam se, da budem iskren, u januaru, februaru i naročito martu ponadao da će do pojave ovog trobroja na kioscima biti potpuno nevažno šta govori gorepomenuta individua.

Koja se krajem februara proslavila rečenicom „kad sam ja bila u Naledu, ja nikad nisam bila u Naledu“, što su mnogi shvatili kao pripremu za izjavu „kad sam ja bila u SNS-u, ja nikad nisam bila u SNS-u“.

Za tu njenu izjavu po društvenim mrežama još utvrđuju da li je oksimoron ili ju je samo izgovorio običan moron. Za neupućene – oksimoron je stilska figura u kojoj se spajaju dva nespojiva, pa čak i suprotna pojma, a izraz je nastao spajanjem grčkih reči oxys (oštar) i moros (tup).

U političkom delovanju pomenute individue to najčešće biva tupljenje kad hoće da ispadne oštra!
* * *
Pre tridesetak meseci, dok je ova “nastranačka ličnost” (kako je zavedena u Vukajlijinom rečniku) bila samo običan filadendron iz Nemanjine 11, baš se namučila da precizno izgovori “kolabiralo”, od glagola kolabirati, koji Vujaklija označava kao medicinski pojam za “naglo malaksati, klonuti snagom, osnesvestiti se, biti napadnut kolapsom”.

Klonuo sam snagom dok sam pokušavao da uhvatim kraj tog iskaza: “Sve bi kolaborilao… kolaborilalo… ko-ra-bo-ri-lalo (baš tako, na slogove)… kolabiralo… (and finaly) kolabirao…”

Umesto komentara citiraću reči Milovana Danojlića iz knjige “Muka s rečima”, prvi put objavljene pre pola veka: “Brbljanje je znak nekog oboljenja, kako kod pojedinca, tako i u široj zajednici. Brbljanjem se po pravilu nešto zataškava; a bogme se i ima šta zataškavati!”

Tako je, kao posebna podvrsta glagola brbljati, nastao izraz “brnabljenje”, kad se umesto bujice reči silno vreme potroši na samo jednu jedinu reč. Kao nedavno kad je najavila kompletnu zamenu azbes… azbst… azbsn…azbetnih… dok je stigla do fasada proš’o nacionalni dnevnik!
* * *
Izvin’te me što psujem, što bi rek’o Boža Pub, ali sve to zajedno upućuje na zaključak da smo najveći moroni svi mi koji smo dozvolili da nam jedna takva individua bude “neki ku**c” u državi.

Moron je inače izraz koji se nekad koristio u psihologiji i psihijatriji za označavanje blage intelektualne poteškoće. Kasnije ga je psihološka zajednica izbacila iz upotrebe jer se češće koristio kao uvreda nego kao psihološki izraz.

U srpskom jeziku to je već toliko odomaćeno, da se, ne slučajno, moron nedavno našao u najužem izboru za našu najružniju reč.

Tom prilikom pobedila je – kalaštura! Prvobitno se ovaj turcizam koristio za psa lutalicu. Na našim prostorima danas ovaj termin označava prevrtljivu žensku osobu koja voli da ogovara, laže, pravi smicalice, a ume da bude i neverna…

Pošto se zna ko je najveća kalaštura u naprednjačkoj galaksiji, predmetnoj individui ostaje bar pet od pojmova iz najužeg izbora, koje mnogi pomenu kad god to negde počne da se muči sa prostoproširenim rečenicama.

U konkurenciji su bile i reči: svekrva, jetrva, kopile, pastorak, likuša, bubuljica, iznutrica, pihtije, raspuštenica, gazda, grba, boranija, patrljak, krmelj, mušmula, nerotkinja, čukljevi, usedelica, pazuh, picajzla… Što god da odaberete, nećete pogrešiti!
* * *
Neke od tih reči bile su i na nedavno objavljenoj listi onih za koje kažu da ih je nemoguće prevesti na bilo koji svetski jezik. Samo mi znamo na šta mislimo kad kažemo: zjale, kerefeke, šušumiga, vrbopuc, dragička, zauvar, zazubice, skarabudžiti, vukojebina, šalabajzer, čeljad, jašta, picousti, šilježe, lele… Možda ponešto od toga možemo i da objasnimo strancima, što je ipak mnogo lakše nego da objasnimo kako nam je pomenuta individua i “neko mudo” u državi!

I na jednom drugom čeprkanju po našem rečniku, kad se onomad birala najčudnija reč u srpskom jeziku, bilo je nekih kojima bi se mogla opisati ta grandiozna pojava na našoj političkoj sceni: fićfirić, smandrljati, kerefeke, cvrc, zjale, šalabajzer, karakondžula, papazjanija…

Njena je prednost što joj u obe konkurencije, i za ružne i za čudne reči, odlično pristaju imenice i muškog i ženskog roda…

Ko zna zbog čega, ispalo je da je najčudnija naša reč – čalabrcnuti! Logično objašnjenje bilo bi da se mnogima od učesnika u ovoj anketi na to svela čitava lepeza zaboravljenih reči, poput doručak, užina, ručak, večera, da ne pominjem beli stolnjak, escajg, supu sa knedlama, pečenje, štrudlu sa makom… A bez toga, za čalabrcnuti, sasvim su dovoljna dva jaja od po 11 dinara i sto grama pilećeg parizera…

Kad su jaja u međuvremenu dobila sasvim drukčiju upotrebnu vrednost, oglasila se i pomenuta individua, uzviknuvši: “Zaustavite nosilje!”
* * *
Možda i zbog toga je na trećem konkursu, ovog puta za najlepšu srpsku reč, najviše učesnika glasalo za ono na šta pomisle kad se pomenu doručak, užina, ručak, večera, beli stolnjak, escajg, supa sa knedlama, pečenje, štrudla sa makom ili palačinke sa džemom od kajsija…

Ukratko, najlepša srpska reč u prethodnoj godini bila je - majka! A to ne može da nam pokvari čak ni osoba koja je u narodu poznatija kao “čale”!