Piše Ivan Mrđen: Poslednji krug u Monci

Pošto film “Poslednji krug u Monci” (SFRJ, 1989, režija Aleksandar Bošković, scenario Dušan Prelević, u glavnim ulogama Dragan Nikolić, Vesna Stanojević, Nikola Đuričko, Bata Stojković…) ima lepo mesto u kategoriji nezaboravnih, bilo bi korektno da makar ova “stara kuka” ispoštuje sopstveno pravilo.

Bez obzira što sam više nego siguran da ovo moje “levo skretanje” ne bi niko primetio, jer živimo u vremenu kad se sva pravila žurnalizma svakodnevno grubo krše i bacaju pod noge nekih novih uzusa. Počev od toga da je najmanje važno da li je istina nešto što se plasira. Sad važi čuveno Marićevo pravilo “ako se činjenice ne uklapaju u moju priču, to gore po činjenice”.

* * *

S druge strane, zaista imam valjane razloge da tekst za subotu 26. april 2025. naslovim baš tako. Na današnji dan pre 21 godine objavljen je moj prvi od ukupno 4.950 komentara u “Blicu”, koje sam kasnije rasporedio u četiri knjige (“Sa Beogradom na ja”, “Sa Tadića na Vučića”, “Sa nadom u malo sutra” i “Sa mnom više nema šale”).

Bilo je to na četvrti rođendan Mirinog i mog prvog unučeta, gospođice Tamare Janjić, pa vi sad izračunajte koliko svećica će biti danas na njenoj slavljeničkoj torti. Nju sam tokom svih ovih godina često pominjao, pa je svojevremeno bilo i zluradih opaski kako čitaoci nisu dužni da prate moje “taši, taši komentare”…

Ruku na srce, to se malo proredilo od kako je naše prvo zlato sa majkom Milenom i sestrom Anom nastavila život u Australiji, zadnja pošta Melburn. Posebno od kako sam 4. maja 2020. godine, na poziv Veselina Simonovića (1959-2022), počeo da pišem za naš portal, gde se u međuvremenu nakupilo čak 1.417 mojih “primećivanja”, kako je sve to u predgovoru za jednu od gorepomenutih knjiga nazvao Radivije “Lale” Bojičić.
* * *

Nije me bilo ovog aprila, što je donekle objašnjeno “istorijom bolesti” pod naslovom “Karusel srećnog čoveka” (utorak, 8. april). “Kako si? Ređe pišeš posle ugrađenog stenta… Želim ti da se vratiš u staru formu i da se potpuno oporaviš”, poručio mi je ovih dana moj prijatelj Mile Zorić.

Dovoljno za razumevanje, dovoljno i za podstrek. Priznajem, razmišljao sam da batalim “obraćanja naciji”, kako je govorio legendarni Stojan Drčelić (1964-2022), pravdajući se narušenim zdravljem, a onda sam shvatio da ću biti još bolesniji ako na ovo malo prostora što mi je na raspolaganju ne podelim svoja razmišljanja na aktuelne teme sa istomišljenicima, uzinat botovima, idiotima i lažovima koji svakodnevno zaseravaju čitav medijski prostor.

Dakle, idemo dalje… Tekst koji upravo čitate je numero 6.368… Dvadeset druga godina, pa dokle stignemo…

* * *

Poslednji krug u Monci… Između ostalog… Tu se priča vraća na glavnu junakinju mog prvog komentara. Naša Taša je, sticajem zaista lepih okolnosti, u minulih devet meseci imala događanja za dve i po španske serije i geografije za pola atlasa. Barselona, Beograd, Katanija, Monca, Komo, Melburn, Abu Dabi, Dubai, Maldivi, Beograd, Novi Sad, Doha, Melburn…

I zbog toga mislim da će mi biti lakše ako potencijalne srećne događaje, za koje navija čitava familija, dočekam sa “radnom temperaturom”.

U prevodu, dok pišem redovno o svemu i svačemu, biće sasvim prirodno da se oglasim sa još ponekim “taši, taši komentarom”.