0
Još sam u Melburnu, ali dramatični događaji u zemlji Srbiji mi jednostavno ne dozvoljavaju da ovo malo medijskog prostora što mi stoji na raspolaganju koristim za neke sasvim obične priče. Posebno u periodu po završetku Australian opena i neumitnom zalasku Đokovićeve zvezde, koja nas je grejala skoro pune dve decenije…
Evo, na primer, koga od vas, poštovani čitaoci, interesuje moja priča o Collins street, jednoj od žila kucavica grada koji je, prema rangiranju za 2024. godinu, na četvrtom mestu destinacija koje se smatraju najpoželjnijim za život. Svojevremeno sam o njoj pisao kao o živoj verziji najpoznatijih svetskih modnih časopisa, jer nema tog brenda, od odeće i obuće preko tašni i parfema do satova i nakita, koji nema svoju ekspozituru u ovoj ulici, koja se proteže od reke Jare do parka ispred parlamenta.
U toj ulici se nalazi i Southern Cross Station, stanica za sve metro linije i početna stanica za sve vozove za ostale australijske gradove. Ne samo da nikom nije smetala, niti je bilo ko razmišljao da je ukloni jer bi možda mogla da smeta stanovnicima Docklandsa, ovdašnjoj verziji Waterfronta, nego je sa više od dvadeset miliona putnika u 2024. godini jedno od najvažnijih mesta u Melburnu…
U Collins street je sedište čitavog niza institucija države Viktorija, pa i nekih saveznih, mnogih banaka i osiguravajućih kuća, te niza multinacionalnih ili samo australijskih firmi… Često mi se događa da se iz grada vraćam oko 17 časova, te da iz autobusa na liniji 237 ili tramvaja 11 i 48 posmatram reku ljudi koja iz svih tih firmi hrli prema stanici, ne bi li što pre stigli u svoja predgrađa…
Vremenom sam izgradio nekakav lični sistem za određivanja vrste posla i mesta u hijerarhiji tih ljudi, mada me u poslednje vreme sve više zaluđuju rančevima, patikama i drugim obeležjima milenijalaca… Gotovo da kad vidim čoveka u odelu i sa mašnom pre pomislim da je nekakav gubitnik nego neko ko se u nekoj ustanovi ili firmi zaista pita za nešto…
Jedino sam siguran, sto odsto, da baš niko od njih nije zaposlen kao “bot”, da baš niko od njih nije zaradio platu tako što će blejati po društvenim mrežama i pljuvati protivnike vlasti, da za razliku od svih tih smradova kojih se toliko nakotilo po zemlji Srbiji da mnogi čestiti ljudi unapred odustaju od iznošenja svojih stavova – svi ti ljudi znaju da odgovore svojim ukućanima na pitanje “kako ti je prošao današnji dan“.
* * *
BOT – u informatici predstavlja skraćeni naziv za softverskog robota, odnosno veštački inteligentnog softverskog agenta. U zemlji Srbiji isključivo označava osobu koja otvara lažne profile na društvenim mrežama i na kritičke tekstove prema vlastima i posebno prema predsedniku svega i svačega reaguje negodovanjem i odbranom.
U teoriji stoji da botove “često koriste političke stranke ili neke druge interesne grupe ili pojedinci za odbranu i popularizaciju sopstvenih stavova i interesa”. U praksi, to su gomile našim parama plaćenih idiota, moralnih prostitutki (mada ima i onih koje su se tim najstarijim zanatom bavile pre toga), besposlenih hvatača zjala na izmišljenim radnim mestima…
Uz takva radna mesta sasvim prirodno idu i izmišljeni likovi, uglavnom sredovečne osobe na čiji profilnim slikama su ili neka deca ili cveće, većina iz provincije ili okolnih “srpskih zemalja”… Tako sakriveni i ušuškani, mogu do mile volje da se proseravaju po svim objavama i komentarima, uvek uz obavezno posdsećanje na mračna vremena pre ovog “zlatnog doba” i veličanje lika i dela predsednika svega i svačega…
Zato su u pravu svi oni koji predlažu da se posle neminovnih društvenih promena i oslobođenja Srbije od uzurpatorsko-kleptomanske kamarile oformi Centar za otkrivanje i procesuiranje “botova”. Možda je prejako reći poput onog za lov na naciste Simona Vizentala (1908-2005), ali karakter njihovog zločina je isti, kad se udruže slepa mržnja i sitna korist, pa deluju iz mraka i potaje.
* * *
Zaista ne spadam u one koji bi da sve relativizuju isticanjem da ni na drugoj strani naših političkih brvana nije ništa bolja situacija. Često sam spreman da oprostim neku nepromišljenost, pa i čistu glupost, ljudima za koje sam siguram da sa njima delim slične stavove prema aktuelnoj vlasti u Srbiji i onome koji je jedini obnaša.
Na žalost, u poslednje vreme sve više imam utisak da iza određenih objava ne stoje moji ispisnici, sapatnici i istomišljenici, jer to što zakeraju sve više liči na botovsku propagandu.
Zato prepisujem i potpisujem jučerašnju objavu mog kolege, komšije i prijatelja Vladimira Litere: “Studenti, kad god ne znate šta i kako dalje, samo idite na društvene mreže i tu će ‘stara garda’ da vam sve objasni, i gde ste pogrešili, i šta pod hitno treba da menjate i kako da nastupate u budućnosti. Voleo bih i da predložim ovom prilikom da se našim fejsbuk i tviter analitičarima, kad sve ovo prođe, podigne zlatan spomenik na Kališu ili tako nekoj jebačkoj lokaciji.”
Kad nas već u zdrav mozak…
***************************************
BONUS VIDEO: Vučić: U čemu je problem sa botovima, evo ja sam i idiot i bot
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
