8
„Nisi odavno ništa napisao o Beogradu i Beograđanima, onako ljudski, iz duše. Priče o Iznogudu se ne računaju, njega nam je svima preko glave“ – rekla mi je pre neko veče moja prijateljica Vera Vučković.
„Niste ni vi“, odgovorih joj u šali, jer su mi njen suprug Milorad i ona za pola sata saopštili više lepih i dobrih vesti nego svi televizijski dnevnici u poslednjih šest meseci. Al’ klinci kažu, džaba spika ako nisi met’o na Metu ili instalirao na Instaću, pa da ja baš ne pominjem ludi kamen u paliluskoj opštini ili ultrazvuk po sistemu „brašno ne laže“…
Sa Vučkovićima sam se poslednji put družio još u septembru prošle godine kad je njihova ćerka Milica u Muzeju primenjenih umetnosti otvorila izložbu slika pod naslovom „Kad kažeš umetnost, na šta tačno misliš“, u okviru njene doktorske disertacije. Spektakl koji je tom prilikom upriličen, mnogima se naknadnom pameću vratio kroz poruku „umetnica mora biti zdrava“. Ako ništa drugo, da bi se izborila sa ogromnim formatima i velikim brojem modela na sceni.
Te večeri sam u garaži na Obilićevom vencu prvi put video Sebastijana. To je onaj crnpurasti dečačić koji stoji između automata za naplatu parkiranja i gostima iz unutrašnjosti, starijim osobama i nešto veselijim učesnicima noćnog života objašnjava gde treba da ubace karticu, a gde pare, ne bi li mu ostavilili neku dvadesetodinarku od kusura.
Ima deset godina, živi u Kotežu, kući ide poslednjim autobusom, mada se dešavalo da i prespava tu, u garaži. U školu uglavnom ne ide, pa tako nije znao ni da izračuna koliki je kusur od petstotinarke, ako plaćamo tri sata po stodva’es dinara. Al’ je zato, kako kaže, „tata mata od automata“.
Eto vam priče, beogradske. Ja već osam meseci ne znam šta bih sa njom… Previše tuge, a premalo za komentar!
****
BONUS VIDEO: Podcast „Život na srpskom“ – gost Milica Vučković
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: