5
„Razvaljeni pravosudni sistem države Srbije u potpunosti je nesposoban da za manje od dve godine okonča jedan krivični i još pet parničnih postupaka koji su pokrenuti protiv porodice maloletnog ubice iz „Ribnikara“ zbog masovnog streljanja devetoro učenika i desetog čuvara škole. Nažalost, još najmanje 15 meseci, unesrećene porodice okupljaće se u različitim sudnicama raznih sudova i iznova i iznova živeti i preživljavati, svaka svoj, 3. maj 2024. Iako postupajuće sudije daju sve od sebe da budu ažurne i blagovremene, poredak unutar izopačenog sistema, ne dozvoljava im da budu još brže i ažurnije, kako bi porodice ubijenih, zajedno sa čitavom nacijom, konačno mogle da krenu u potragu za sopstvenim mirom.“
Ovako je na pitanje iz jednog prazničnog intervjua, koje je postavljeno nekom drugom i objavljeno u nekim drugim novinama, odgovorio jedan revoltirani beogradski sudija i sto dostavio „Novoj“.
Onaj koji je pak upitan, na isto pitanje odgovorio je sledeće:
„Očekujem da svi predmeti u slučaju „Ribnikar“ pred Višim sudom u Beogradu budu okončani tokom 2025. godine“.
Suštinski, odgovori su identični, a razliku čini što je ovaj drugi izneo doskorašnji vršilac dužnosti, a sada i zvanično predsednik najvećeg suda u Srbiji – sudija Dragan Milošević.
Njegovo zvanično ustoličenje, koje je upriličeno pre puna dva meseca, uspelo je, iz nekog razloga da prođe ispod radara i van pažnje javnosti, a identičan intenzitet neubedljivosti ostavila je za sobom i njegova medijska premijera tokom koje je govorio o svemu što ga je sačekalo na novoj funkciji.
U trenutku kada se Viši sud u Beogradu nalazi, verovatno, pred najvećim izazovima u istoriji svog „okružnog“ postojanja, njegov novopečeni predsednik stigao je da se osvrne na svaki pojedinačno, ali i da ne odgovori na sva pitanja koja su mu postavljena. Precizno i konkretno, kao i uvek zamenile su svedene opservacije, pokoje prognoze i uobičajne fraze.
Tako je na pitanje o proterivanju javnosti sa suđenja, ali i mogućim ponovnim otvaranjem, sudija Milošević rekao sve što je svima dobro poznato, dok je na primer, objašnjenje zašto je zaštita maloletnika na snazi u krivičnom, ali ne i u čak pet parničnih postupaka, ostala bez odgovora.
„Odluku sudskog veća o isključenju javnosti, protiv koje nije dozvoljena posebna žalba, ne bih komentarisao, budući da je krivični postupak u toku. Napomenuo bih da je ista doneta radi zaštite interesa maloletnika i da će objavljivanje izreke presude u ovom postupku, u svakom slučaju biti javno, pri čemu samom suđenju prisustvuju porodice tragično preminulih. Jedino što bih iz sudijskog iskustva mogao da kažem je to da bi promena odluke morala biti uslovljena prethodnom značajnom promenom okolnosti“, kazao je sudija Milošević u intervjuu.
Zašto epilog suđenja vidi tek sledeće godine, za koju godinu predviđa pravosnažni epilog, (budući da je i sam sudija Apelacionog suda), da li će sudijama koji postupaju obezbediti uslove da češće zakazuju pretrese, da li mu je kao sudiji čudno što iz optužnice nedostaje primarno krivično delo zapostavljanje i zlostavljanje maloletnog lica, kakva se presude izriču u sudskoj praksi za dela za koja se terete roditelji…samo su neka od pitanja na koja neće odgovoriti čak ni suđenja čiji se kraj predviđa 2025.
Da se postupci mogu odvijati brže „kad se hoće“, u istoriji srpskog pravosuđa svedoče brojni slučajevi koji su se ekspresno završavali. Da bi se ovi ubrzali čak nije ni neophodna nadaleko čuvena okolnost „politička volja“. Samo empatija. Kolektivno- društvena. Valjda smo toliko u stanju da omogućimo roditeljima koji su doživeli da im se deca ne vrate iz škole.