Prošlo je "čistih" nedelju dana od susreta fudbalskih reprezentacija Srbije i Škotske i dan - dva od duela sa selekcijom Rusije.

Onaj sa Škotima, najavljivan kao meč veka (!?) završen je u maniru koji nam prethodnih dvadesetak godina demonstriraju fudbaleri. Medijski euforično i naizgled pobednički na početku takmičenja u kvalifikacijama za značajnije šampionate, a suštinski gubitnički, bez najavljivanih i očekivanih rezultata.

Duel sa Rusima, ništa bitno nije rešavao i zato ga nisam tretirao kao značajniji faktor za temu koja je ovih dana podigla prašinu u javnosti.

Tražeći odgovor na pitanje, zašto se našim fudbalerima konstantno dešava to što se dešava, trudio sam se da pročitam i odslušam sve što je proteklih sedam-osam dana medijski bilo u ponudi i tako kompletno „opskrbljen“ dođem do razumnog stava. Svoje su rekli novinari, stručnjaci, bivši reprezentativci, navijači, funkcioneri, „običan“ svet… Morali su svoje da kažu i oni koje niko dobronameran ništa ne bi ni pitao. Njihovo mišljenje sam, kao i uvek, primio k znanju i zadovoljio formu.

Ne ulazeći u razloge i motive svih njih, da sugestijama i tumačenjem pomognu u ovoj situaciji, primećujem da mnogi opet biraju put koji vodi u zamku. Opet su „u igri“ dve dominantne opcije razmišljanja. Pronaći krivca(e) ili pravdati neuspeh nekakvim „okolnostima“.

„Suncokret novinari“ i oni namenski pozvani kerberi, da napadaju ili brane po svaku cenu, lako se ofiraju i niko ih više, zaista, ne uzima ozbiljno u obzir. Nažalost ima ih puno i obezbeđeni su im svi resursi da huškaju i glume „vox populi“. Ali, tako je kako je. Šta da se radi.

Nailazio sam i na reakcije, manje hrabrih, ali nikako nečasnih novinara, koji su bar primetili da nešto ne funkcioniše u čitavoj strukturi srpskog fudbala.

Bilo je, doduše tek nekoliko hrabrijih nastupa u kojima je napisano ili rečeno da ne valja sistem, da je za neuspeh najodgovornija glava ribe, a ne trup. Njihov zaključak je jasan. Sve velmože, počevši od čelnika Fudbalskog saveza Srbije, završivši sa onima koji su ih tu postavili, trebalo bi „osloboditi“ tereta funkcionerske brige za ono što je zadesilo fudbal u Srbiji i rasterati ih.

I, kad podvučemo crtu, dobijamo predloge koji spadaju u već viđeni scenario. Dobijamo, ili verziju „Kurta-Murta“ rešenja ili konstataciju da nije kriv vo kad uđe u tuđ kupus, nego njegov gazda. Neki bi da smenjuju i dovode druge, razmišljajući samo o timu reprezentacije. Njima su krivi fudbaleri i selektori. Neki bi da se obračunavaju sa neznalicama na mestima u Savezu, nudeći kao rešenje imena ljudi sa kredibilitetom i elementarnim znanjem.

Iskreno, nisu ove solucije besmislene, ali iskustvo mi govori da su  nedovoljno lekovite i mogle bi, kao nebrojeno puta do sada, samo da  zaleče stanje. Meni na pamet pada nešto sasvim drugo.

Sve i da budu sistemski besprekorno organizovana klupska takmičenja u Srbiji, da se od najmlađih kategorija do seniorske reprezentacije primenjuje strategija rada koju bi osmislili i primenjivali najeminentniji stručnjaci, da se zna „ko kosi, a ko vodu nosi“… ništa to ne bi vredelo, ako bude izostavljen glavni „začin“. Volja i osećaj časti, a ne obaveze da se za reprezentaciju Srbije nastupa.

Znam da će mnogi odmah pomisliti da tom „mudrošću“ nisam otkrio toplu vodu, ali nije mi ni bio cilj da konstatujem i završim priču. Meni je ta pomisao poslužila samo kao polazište za ono što sam naumio da vam predstavim kao stav. Dakle, našoj fudbalskoj reprezentaciji, fudbalerima, ljudima iz stručnog štaba i „nameštenicima“ iz Saveza, nedostaje osećaj pripadnosti kolektivu. Mogu to da formulišem i kao timski duh, ili zajednička posvećenost i poverenje.

Lako je to potencirati, slažem se, ali je teško zadržati nivo dovoljno dugo da postane opšteprihvaćeno načelo, a još teže da bude uslov koji prerasta u tradiciju. Deluje kao nemoguće, ali to nije tačno. Nek neko proba, pa da vidimo.

Nisam čuo, ni pročitao, da se iko u prethodnih, ne nedelju dana, nego mnogo godina, zalagao za tu sistemsku „inovaciju“ u radu naše fudbalske organizacije. Da, od malih nogu, u selekcije budu birana deca sa mentalitetom i karakterom koji zadovoljavaju taj uslov. Naučili bi oni, ne brinite, uz rad sa dobrim, ne priučenim i podobnim trenerima da barataju loptom i kapiraju taktiku, pre nego što će nazovi ekstra talentovani za „guranje lopte“ naučiti šta je timski duh. Kad to bude strateško opredeljenje onih koji se busaju u grudi u nameri da nam dokažu kako su Bogom dani da urade ovo i ono, da reše probleme, dovedu sve u red…e, tek onda ćemo moći da računamo na dobre rezultate klubova i reprezentacije. Ajde, nek neko proba!

Kad osećaj pripadnosti kolektivu bude princip u radu i selektiranju, svih koji bi da se bave srpskim fudbalom, tada će biti uspostavljen sklad na relaciji, igrači, struka, mediji i najvažnije, narod koji to prati. Džabe je, ubeđen sam u to, ako je bilo koji deo ovog niza u fazi „baš me briga“.

Podsetiću vas na nastupe naše mlade reprezentacije na svetskom prvenstvu 2015. godine, održanom na Novom Zelandu. Bio je to prvi put, posle ko zna koliko godina, da smo svi disali ko jedan i uspeh nije izostao. A, onda je, čini mi se svesno, neko „razbucao“ taj sklad jer mu recept nije odgovarao. Ko? Pa, onaj ili oni koji su u neskladu imali mogućnost da budu neko i nešto, a sa pozicija moćnika imali su zadatak da zadovolje sopstvene i interese onih koji su ih tu i postavili. Takvih je i danas mnogo, umreženi su i povezani horizontalno i vertikalno, pa jednostavno ne dozvoljavaju da bude ustanovljen kriterijum identiteta, onog elementarnog pa onda i sportskog. Dakle, ne daju da imamo nešto što odiše zajedništvom.

Možemo mi da menjamo igrače, selektore, predsednike Saveza, funkcionere, čak i taj često pominjani sistem, ali ako u tom poslu gde je timski rad merodavan, ne uvedemo princip da će se u timu naći samo oni koji vole što su tu, uspeha biti neće. Bože moj, desi se i neka pobeda, kao ovo sa Rusima, ili Norvežanima, ali  je to onda tipičan primer dokaza teorije o pravilu i izuzecima.

A mogli bismo ovako.

Trebalo bi početi od fudbalera najmlađih kategorija. Forsiranjem dece sa mentalitetom i karakternim osobinama takvim da je očigledno da vole svoje saigrače, da „ginu“ za tim. Kad postanu zreliji, da se „iz aviona“ vidi da im je jasno koliko ljudi svojim nastupima mogu da usreće, ali i rastuže. Deluje prosto? Pa, zašto onda ovi koji mogu, ne uspostave taj aršin kao strategiju, od najmlađih do seniorske selekcije? Ili, zašto oni koji bi da menjaju sistem, ne insistiraju na tom kriterijumu za svakog ko se nađe u reprezentaciji? Ja mislim da neće, ili ne smeju, a to da ne znaju… ajde, da se ne lažemo!

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram