22
Koliko puta sam sebe video ispred kordona pretorijanaca. Podignute pesnice. Spremnog da ne ustuknem. Da za tu ideju koja me je izvela na ulicu prinesem i žrtvu. U vidu slomljenog nosa. Lomio sam ga toliko puta, preživeo bih. U vidu krvi koja se sliva niz glavu. Slomljene ruke. Privođenja. Bila bi sramota za jednog lekara? Ma briga me!
Ako to tako gledate – nađite drugog. Taj osećaj povremeno imam. Kada ideja nadilazi vrednost moga ja. Nadilazi moje potrebe i moje strahove. Nekada je to bila istina. Želja da se kazne zločinci. Sada je to želja da sačuvam svoje komšije. Livade i zabrane svog detinjstva. Da ih Orke ne razore, preprodaju i unište. Dok razmišljam šta sam sve spreman da položim u toj odbrani, slušam ovu stvar sa albuma Filigranski pločnici, iz 1982.
Te srede sam se probudio u pola pet. Živci mi nisu dali da se opustim. Dajem granule svom najboljem prijatelju i izvodim ga napolje. Ulice su puste, hladne. Branko me uskoro zove, krećemo put Kraljeva. Na autoputu kod Plane nas čekaju naši članovi, Uča i Maja. Kreću i ljudi iz Kruševca, Paraćina, Čačka… Peh sa gumom nas usporava dva sata. U Kraljevo stižemo kada su meštani sela Obrva već u sali Opštine Kraljevo na javnoj raspravi. Portirski glodar na ulazu me prepoznaje i provocira. Ne želi da me pusti unutra. Živci mi trepere. Ružne slike prolaze mislima.
O čemu se radi? Neka anonimna, mitska bića su došla na sjajnu ideju koju je Vlada Republike Srbije usvojila. Da se produži i proširi aerodrum u Lađevcima. Tako ga zovem jer ga je tako dvadesetak puta nazvao jedan doktor nauka, trenutni gradonačelnik Kraljeva. Pista se produžava na 4 kilometra. Biće duža od surčinske!?!? Zbog toga, a i izgradnje karga, meštani sela Obrva ostaju bez više od 330 hektara najplodnije zemlje kraj Morave. Da vam objasnim. Aerodrum u Lađevcima je bio vojni. Kasnije je dobio i civilnu funkciju, izgrađena je zgrada terminala, dobio naziv Morava. I nikada nije bio u funkciji. Nadležni na javnoj raspravi kažu da će tek nakon izgradnje da se napravi studija o budućem funcionisanju. Celo selo sa poljoprivrednicima ostaje bez svoje zemlje, a preko trideset porodica će morati da se raseli. Zbog projekta koji je već mrtav? Zbog bacanja budžetskog, našeg novca na otimanje poljoprivrednog zemljišta po bagatelnoj ceni, njegovog prevođenja u građevinsko i guranja novca u džepove paru kontroverznih biznismena?
PROČITAJTE JOŠ:
U moju Šumadiju nadiru skakavci. Oni je ne vole. Ne žele joj dobro. Hoće da izvuku sve što je lepo u njoj. Da prodaju, unište i zarade. Sećam se svoga dede Stamenka dok me je vodio tim livadama. Kako mi je objašnjavao da su njegov otac i deda pravili te livade. Obarali hrastove, izvlačili korenja, pretvarali šumu u njivu. Od koje su živele generacije. I onda osobe koje ne znaju rečenicu da sklope donesu lex specialis. Da tu njivu mogu da unište skidanjem najplodnije zemlje da bi došli do šljunka i peska. Da u tu moju Moravu mogu da zagaze mehanizacijom, izvlačeći joj dušu ogromnim kašikama. Reka kraj koje sam život proveo, u koju sam svoj pepeo hteo da položim, sada je mrtva i ružna. Prepuna rupa, bez pravilnog toka. Produbljujući joj tako korito, bunari u okolini ostaju bez vode.
Znate šta? Ako ja koji ne živim tu imam utisak da ste krenuli da nas trebite, onda imam puno pravo na odbranu. Videćemo se na prvoj barikadi u Obrvi. Vidimo i, ovakvi poput nas odlaze u vatrometu, a vi uz jedno puc.
BONUS VIDEO: Od Marakne do Banovog Brda dok kažeš Abrakadabra
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
