Piše Dejan Žujović: Zašto

Kolumne 21. sep. 202111:4922 komentara
Podeli:
Dejan Žujović Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Juče sam nosio svoju devojčicu na ramenima. Kada sam je popeo osetio sam drhtanje straha u njenim nožicama. Setio sam se svojih trenutaka straha dok sam bio mali i bilo mi je žao. Malo je prošlo dok se nije oslobodila i počela da uživa. Lep, sunčan dan. Osmesi na našim licima. Uživanje.

Dok danas navlačim skafander razmišljam o tome. Zašto? Zato što neko zarađuje pare? Zato što neko želi još jedan mandat? Zato što neko nije voleo školu pa je glup ko qurac? Zašto? Zašto ostajem bez dana s njom? Bez radosti koje čine jedan običan život? I dokle ću svojim životom da peglam gluposti jednog čoveka u pokušaju?

Peglao sam njegove gluposti kao mladić. Vršnjaci smo. Njegove mentolske priče o zapadnim granicama, Karlovac-Ogulin-Karlobag, ispravljao sam na svim mogućim protestima. Njegovu idolotariju Šešeljem preispitivanjem svakoga autoriteta. Ličnom slobodom. Njegovo prženje mladića da uzmu puške i krenu stopama njegovih predaka čvrstim stavom prema ratu i našoj odgovornosti u njemu.

Rano sam prepoznao to opšte mesto srpske politike. Da je srpsko meso najjeftinije. Deca oslobodilaca su imala manire svojih očeva i dedova. Nije važno koliko ih je izginulo. Nakotiće se. Zato ni danas nemate zvaničan podatak bez koliko je sinova ostala ova zemlja u ratovima u kojima nije učestvovala. Kao što se nisu brojale flaše ispijenih viskija, nisu se brojale ni glave. Nikad. A anoreksični mladić je držao zapaljive govore, dižući polupismenu masu na noge.

Nikad se nije odrekao tog dela glasačkog tela. Večito mu podilazeći. Ostanite glupi, takvi ste baš divni. Dok je ridao gledajući svog šefa kako odlazi u Hag već je počeo da razmišlja kako da postane kalif namesto kalifa. Lako je našao polupismenog pajaca adekvatne biografije da ga isturi ispred sebe. Šumadinca. Domaćina. Photoshopiranog lica na plakatama, učinio se pravom zamenom za blajhanog manekena koji je već svima išao na onu stvar. Kakva zabluda! Pitajte učiteljicu našeg grobara, vedetu belih listića. Šta sada misli o tom potezu?

Nekadašnji mladić, sada već formirani čovek, vešto preuzima stranku od seljaka iz Bajčetine. Obećava da se neće kandidovati. Ali, ah zaboga, šta je jedna laž u moru već izrečenih i onih tek planiranih? Stranka ostaje bez viđenih profesora i ličnosti od integriteta kada su shvatili da su deo privatnog projekta. On sve vreme žali za elitom. Za osećajem prihvatanja. Poput gubitnika koji kupuje lutku na naduvavanje, ovaj pušta naredbu da što više profesora stavi svoj potpis na papir podrške samom sebi.

Izbija delić globalne epidemije u njegovom dunjaluku i on uskoro shvata da ne može stvar da reši pajacima na stejdžu. Uviđa ekonomske mogućnosti. Narod umire. On nabavlja respiratore. Sam i bez pitanja. On nabavlja medicinsku opremu. Sam i bez pitanja. On nabavlja vakcine. Sam i bez pitanja. On mora da pobedi ovu epidemiju. Ali epidemija razgolićuje svu nesposobnost jednog sistema bez reda i institucija. Uskoro će to i vama, dragi čitaoci da bude jasno. Trenutno smo na polovini gubitaka života na Sremskom frontu. Imam utisak da će čovek u pokušaju da prevaziđe svoje.

Mnogo ljudi ne zna, mnogo ljudi ne sme, doživeti tu radost moje lepe pesme. Zašto? Zašto je moje srce tako veliko? Ukoliko to sitno biće na mojim ramenima jednom izrecituje ove stihove – pobedio sam čoveka u pokušaju. Disciplina Kičme, album Najlepši hitovi! – Uživo, iz 1987. Pesma Zašto?

Komentari

Vaš komentar