Piše Dejan Žujović: Ubijam čoveka u sebi

Kolumne 17. sep. 202108:26 > 08:30
Podeli:
Dejan Žujović Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Nikad ga nisam upoznao, a čini mi se da ga tako dobro znam. Nisam rođen u Beogradu. Živeo sam u ulici koja je bila prepuna Prelevića. Gradskih šmekera koji su imali fazone, voleli da popiju, pa i da se potuku. Nama, u Dragiše Mišovića ulici, rano je usađivan taj kodeks ulice. Većina nas je ostala na svetloj strani sile, ali neke je progutao mrak. Nismo sudili, niti osuđivali. Ova stvar je s albuma "Ja, Prele" iz 1996. Fantastičnu gitaru svira, a ko drugi nego Radomir Mihajlović-Točak. Još jedan junak mo detinjstva.

Lako je ubiti čoveka u sebi. Pogledajte oko sebe i shvatićete. Često se iznenadim reakcijama na neki svoj potez. I onda shvatim da smo kao ljudi otišli u tri lepe materine. Vesti su pune zla i zločina. Nigde pozitivnog primera. Ovoj zemlji su potrebni, kao Gotamu, heroji. A heroja nigde. Ili ih možda ima, ali privlače malo klikova, pa se o njima ne piše. Srećom, danas sam, uz pomoć svog prijatelja Branka, upoznao prave heroje. Diskretne. Bez imena i znanja koliko su veliki. Bio sam u Jakovu.

Znate li ko je Alidemaj Muhamet? To je naš građanin, rođen 1974. godine, albanskog porekla. U vreme rata na Kosovu odbio je poziv za UČK i preselio se s porodicom u Beograd. Živeo je sa suprugom i troje dece u Jakovu. Pišem u prošlom vremenu jer je naš sunarodnik od marta meseca ove godine u pritvoru na Kosovu. O svemu se kratkom vešću obratio jedino RTS. Naš državljanin je šest meseci u pritvoru, bez zvanično podignute optužnice, a da nijedan organ ove države nije reagovao. Alidemaj se sumnjiči za učestvovanje u masakru u selu Izbica. Ni o tom selu ništa niste čuli, zar ne?

U tom selu su naše policijske snage uradile jednu vitešku stvar. Opkolile su veliku grupu izbeglih civila na jednom proplanku i naredili ženama i deci da se upute za Albaniju. Preostale muškarce su streljali. Preko stotinu njih. U tom trenutku Alidemaj Muhamet se nalazi u Beogradu, prema izjavama svojih komšija. Nikad na sebe nije navukao niti policijsku, niti vojnu uniformu. Marta ove godine odlazi privatnim razlozima na Kosovo i biva uhapšen. Za državu Srbiju on ne postoji. Prošlog meseca jedan telefonski poziv budi njegovu suprugu. Alidemajev advokat je zove i saopštava da mora da mu pošalje 25 hiljada evra da bi pustili njenog supruga iz zatvora. Za celu stvar saznaje komšiluk u Jakovu.

Među sobom sakupljaju neophodan novac. Jedan komšija prodaje svoj auto. Sakuplja se po sto, po hiljadu, ali se sakupilo. Dvojca sedaju u auto i s novcem kreću na Kosovo. Diskretni heroji. Ljudine. Potreban novac je dat, ali se ništa i dalje ne dešava s Alidemajem Muhametom. Njegovi sunarodnici u štampi mu daju nadimak Dragan, posprdno. Niti je još pušten, niti je podignuta optužnica, pričaju komšije zabrinutih lica. Sedim i gledam ih. Divim im se i toliko sam ponosan. Što među nama još uvek hodaju divovi. Divovi po srcu, moralu, obrazu. Sećam se reči Albanca iz Štrpca – ako me budeš zvao, ja ću doći u Beograd da te podržim. I dalje verujem da bi to bio jedini poziv na koji bi se neko odazvao. Moj brat, Albanac.

Eto, ljudi, jedne priče o čoveku. Setite se Alidemaja Muhameta i njegovih komšija, Srba iz Jakova. Nadam se da mu neće nauditi. Ovo je i napisano s tim razlogom. Da pročitate i proširite priču. Ne ubijajte čoveka u sebi, nikad…

Komentari

Vaš komentar