Piše Dejan Žujović: Mistake II

Ova kolumna ima ovaj naslov samo zato što sam pesmu Mistake iskoristio za tekst koji sam objavio na svojoj FB stranici. Setih je se pre neki dan, dok sam gledao film Next Three Days, sa Russellom Croweom i Elizabethom Banks. Divna priča o ljubavi prema ženi, kada muškarac ume da rizikuje sve, pa i svoj život da bi je spasao. Ova pesma je muzička potka najdramitičnijih momenata u filmu. Moby, sa albuma Wait for Me, iz 2009. Don't let me make the same mistake again… A pravimo iste greške, kao da nam je to karma.

U Vrnjačkoj Banji je presušilo još jedno izvorište. Razlog je isti kao i za prethodnu situaciju. Bušenje zbog akva parka. Sada je u jednoj od najstarijih naših banja ostao još samo jedan funkcionalni izvor. Bio sam u Banji pre par nedelja. Neverovatna gužva. Masa ljudi koja se te noći šetala korzoom. Zašto su ti ljudi došli ovde? Da se nadišu vazduha? Teško, svuda je miris duvana i roštilja. Zbog lekovite vode? Ako su došli iz medicinskih razloga ostalo im je još samo da piju vodu sa tobogana obližnjeg akva parka. Ili da uplate wellness nekoga od novosagrađenih hotela. Banja više nije naša. Banja je njihova. Kontroverznih njuški koje ratuju sa palatalizacijama. Pripada braći i članovima. Malo je poznat podatak da je Vrnjačka Banja proglašena svetskim centrom pranja para. Nešto kao Srbija u malom.

Ostajemo bez prirodnih bogatstva u rođenoj zemlji. Zbog zarade koja ide u džepove najjačih Srba. Pravovernih. Oni ljube zastavu kada god stignu. Krste se kada prolaze pored crkve. Njima je Kosovo srce Srbije. Mrze Hrvate, Bošnjake i Šiptare. Vole samo vođu. Bahati izraz lica menjaju samo kada šef navraća u vukojebinu. Tada imaju izraz lica silovane žene. One koju su stisli uz vrata svoje kancelarije. Srećom po njih, taj trenutak pogurenosti kičme kratko traje. Vođa je nasmejan. Deo tih para se sliva i u firmu zvanu stranka, naravno. Brže, jače, bolje. Za svu našu decu. Da budu sluge ili da odu odavde. Ako nisu naša već vaša.

Nije sve tako crno sa vođom. Nije neizostavan grč na licu, drhtav glasić i savijena kičma u kiflu. Može i čaša vina da se popije. Ono, opušteno. Voleo bih da pitam nekog od članova Dveri kako se sada oseća. Namerno ne spominjem Dosta je bilo jer je to virtuelna pojava. Sit bih se zajebavao sa ove dve gromade, ali mi je, iskreno, žao. Mnogo žao. Radule mi je uvek bio jasan. Nema saradnje sa čovekom koji je sarađivao sa okupatorom. Žao mi je mog prijatelja. Vrsnog očnog hirurga, iz stare beogradske porodice. Stanovnika sveta. Žao mi je njegovog entuzijazma, njegovog potrošenog vremena i nadanja u tu političku opciju. Koja se na kraju pretvorila u bankomat za jednog čoveka. Žao mi je i članova Dveri. Što se mene tiče, sve buduće šanse za saradnju su mrtve. Ne ide, prijatelji. Ne živiš sa ženom za koju opasno sumnjaš da ćete prevariti. Ne sarađuješ sa ispijačima rujnog vina sa Bogomoljkom.

Znam, znam, tema sastanka je bila nešto drugo. Republika Srpska. Ako gospoda iz Srpske misle da im je faktor sigurnosti osoba koja je očistila od Srba sve teritorije koje je branila tuđom decom i tuđom krvlju – gadno greše, rođaci… Godinama unazad tvrdim da ovo što sada predstavlja srpski korpus u zemlji i okruženju ima kapacitet, u najboljem slučaju, da vodi jednu omanju seosku zadrugu. Ovaj narod zaslužuje bolje. Zaslužuje školovanu, odmerenu, blagu, kulturnu, obrazovanu osobu. Koja razume vreme u kome živimo. Kome sticanje materijalnog nije primat, već da ga generacije pamte. Jer kada Kosač dođe po njega ništa pokradeno, oteto i tuđim znojem stečeno on ne nosi sa sobom. A ostaju ime, obraz i sećanja.