24
Ova pesma mi se nalazi u top pet svih vremena. Neću vam još otkriti koja je prva, ali sećaću se celoga života prvog susreta sa ovim prženjem Stoogesa sa prvog albuma iz 1969. Beskrajnog i besciljnog sedenja za šankom omiljenog kraljevačkog kafića Golub. Kada god bih seo, gazda bi prekidao muziku i stavljao kasetu sa ovom pesmom. Svake noći. Bez kraja. Tada nisam razmišljao zašto bi neko želeo da bude nečiji pas. Uživao sam u ovoj gitari, ritam sekciji i bolesnom glasu Iggy Popa.
Godine života u ovoj zemlji su mi dale bezbroj primera. Kerova. Nečijih psina. Zadovoljnih gospodarevim tapkanjem po glavini. Kako čovek postaje to? Kako čovek svede sebe na psa? Željom da poseduje, da ima? Svi imamo taj poriv u sebi. Ali ne pristajemo na bezuslovno ropstvo svi. Svi želimo da budemo nešto. Ali ne postajemo bezuslovno. Neki da. Neki, verovatno, rano shvate da je to jedini put do nečega i rado ulaze u dresuru. Drugi imaju kočnice, moralne, ljudske, karakterne. I ostaju marginalci.
Nikada nisam bio u tom filmu. Ne mogu ni da se zamislim. Da otvaram svoja usta i pričam tuđe reči. Hvalim gospodara. Da budem Martinović ili Atlagić. Nema tih mesta u upravnim odborima. Nema tih titula. Nepodopština kojima se gleda kroz prste. Neka hvala. Ali, nema ih malo. Od Skupšine do mesnih zajednica. U svakoj školi. U svakoj zdravstvenoj ustanovi. U svakom sudu. U svakom državnom preduzeću. Svugde. Isplivali su loši i zli, vođeni instiktom buba-švabe, i preživljavaju.
Kada bolje razmislim, grad u kojem živim vodi i dalje žuta banda. Ona protiv koje je svaka druga rečenica loših đaka, članova crveno-crne koalicije. Gotovo celokupni kadar koji rukovodi Beogradom su bivši članovi Demokratske stranke. Psi. Samo su promenili gospodara. Znači, ovde imamo problem koji malo prevazilazi bahatost i vlastoljublje onoga kome ni ime ne spominjem. Nije on za to kriv. Zato što smo takvi ljudi. On samo koristi naše slabosti. Mane. Njegov je greh što iz nas izvlači samo ono najgore, a ne najbolje.
Problem je što smo kao nacija mnogo bliži Servima nego Serbima. Sluge. Bez stida i crvenila. Bez izvinjenja. Bez razumevanja pogrešnosti svoga života. Cilj opravdava sredstvo. Tapkanje gospodareve šake po glavi opravdava moju glupost, moj lopovluk, moj bezobrazluk, svaku moju devijaciju. A vi ćete da ćutite. Jer može da bude i gore. Mogao bih da idem ulicom i da vas davim kao mačke. Mogao bih da vam narednim da na kolenima hodate ulicom. Vi biste ćutali. Jer može i gore da bude.
Političke stranke ne mogu da nas izvuku iz ovoga stanja jer svaka funkcioniše po istom principu. Liderstva i poltronstva. Zaista sam mišljenja da ovo mogu da promene samo grupe građana, pokreti i udruženja. Jedna organizacija takvih pokreta je u nastajanju. Za sada pod nazivom Treći put. Ideja je da se različiti pokreti, građanske inicijative i vanstranačke ličnosti sa teritorije čitave Srbije udruže. Ljudi bez prethodnog bavljenja politikom. Ni oni, ni ovi. Novi. Okupljeni oko pet političkih tačaka koje
su nam svima zajedničke, bez obzira na međusobne različitosti.
Ovo je korak ka direktnoj demokratiji, civilnom društvu i jačanju lokalnih zajednica. Korak ka promeni izbornog sistema, koja bi skresala krila političkim strankama, čiji smo svi mi taoci. Ako ne želimo da budemo nečiji psi, moramo da budemo slobodni. Slobodni da nam životi zavise samo od naših kvaliteta, a ne od članskih karata, savitljive kičme ili fleksibilnog morala.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
