Pre neko veče šetah Bulevarom. Topla, letnja noć. Bašte na Lionu su pune. Spustih se na dole i sedoh u baštu pivnice. Kako sam se smestio, preko ogromnih zvučnika zaurla ova stvar. Bože moj. Kojom brzinom su kukovi krenuli da se njišu. Pesma iz moje mladosti. Gospodar plesnih podijuma. Punih minivalova i pumparica. Men at Work i njihov hit iz 1981. godine. Koji uvek miriše na diskoteke Sutomora, Budve i Kotora. Na ono veče kada mali provincijalac jede svoju prvu pizzu i po prvi put okuša maslinku.
Definitivno je vreme za odmor. Šta smo svi prošli proteklih godinu dana. Šta sam sve prošao proteklih godinu dana. Prva kolumna je izašla skoro u ovo vreme. Ulični hodač. Skafander, Pokret ‘Za sve moje ljude’, aktivizam, sve vreme na ulici, na točku po celoj zemlji. Previše priče za jednog blago asocijalnog lika. Ali previše i dobrih emocija. Pažnje nepoznatih ljudi. Podrške. Podrške. Podrške.
Živim za taj trenutak skoka u slanu vodu. Peckanja po licu morske soli. Za mene je lako. Šta će oni moji sugrađani iz reda ispred second handa na Lionu? Mislite da tu stoji par ljudi? Desetine i desetine naših sugrađana čekaju u redu da bi pogledali odeću koju je neko drugi nosio. Možda i kupili. Naši buvljaci su puni dronja po kojima pretura član ovog društva. Hrana se kupuje iz gepeka. Salamčine i viršle. Najjeftiniji hleb. Gazirani sokovi na hektolitre. Jeftin duvan. Jeftin alkohol. Jeftina gudrovina. Partijski drugari je uzgajali. Tu, u okolini. Na zemlji nekada moćnih poljoprivrednih kombinata. Eto načina kako mala pizza postaje ogromna u reklami jedne stranke. Eto zašto automobili lete. Eto zašto su polupismeni štakori postali faktori. Living in the land down under.
Ne mrači, Žujoviću. Predizborna je godina. Treba obećavati. Eto, i ja bih dao jedno predizborno obećanje. Ako mi pobedimo na republičkim izborima svi će ići na more. Ko želi. Uvek ima onih baksuza koji poklonu gledaju u zube. Samo, ovo ne bi bio poklon. Nego rezultat. Borbe protiv korupcije. Reforme sistema. Uskraćivanja sumanutih povlastica birokratiji. Zamislite smo. Svaki grad na direktnim izborima bira gradonačelnika. On formira svoj radni tim i počinje da radi. Nema Skupštine. Čemu ona? Da svaka opština godinama hrani šezdesetak gotovana koji ničemu ne služe?
Zamislite da se ukine preko noći upotreba službenih vozila? A čemu služe? Da se krkan pravi važan kada ode majci na selo? Vrhunski hirurg u ovoj zemlji vrlo često na svoj posao ide javnim prevozom. Moraće i opštinari, gradski i republički sekretari, ministri. Šta fali? Hoće li kruna sa glave da im spadne? Frka je od mešanja sa običnim narodom? Jebi ga, ako ti je frka da uđeš u tramvaj broj 7 da te neko ne bi isprozivao, onda, možda, ne radiš svoj posao kako treba. Odakle pravo krkanu da bude vozikan po autoputu 200 na sat. Šta je on? Ivan Gavrilović? Pa još blinkeri. Majko, vidi kako je uspeo tvoj sin. Kako krkan ne plaća kaznu? Od nacionalnog značaja je, pa može da radi šta hoće? Može ova zemlja lako da se upristoji, verujte mi.
Pre neki dan, u stanu uhapšenog predsednika opštine Palilula je pronađeno 350 000 evra. Mladić iz Srebrenice je naveo da mu je to ušteđevina i poklon za svadbu. Sjajno! Zamislite samo šta bi se pronašlo da uvezemo par stotina poreskih istražitelja iz Nemačke, Austrije, Švedske? Da tim zemljama kažemo da nam je takva pomoć od najvećeg značaja? Kako bi lako skinuli samozadovoljne smeške sa mnogih lica. Kako bi lako dokazali da nečije materijalno bogatstvo nije proizvod njegovog znanja i veština, već posledica nemerljive korupcije u ovom društvu.
Eto, drugari. Lako je obećati. Još lakše uraditi. Ako stvarno želite. Ovo što navodim je deo programa Trećeg puta, koji je u nastajanju. Ove nedelje očekujemo zaista puno radnih sastanaka i par putovanja po Srbiji. Mi to zaista želimo. Komentar u prošloj kolumni je bio da navedem vremenski rok kada procenjujem da ovaj režim možemo da skinemo. Mi možemo ozbiljno da ga povredimo već na sledećim izborima. Dovoljno je desetak nas da uđe u Skupštinu, njihovu sigurnu kuću sada. A onda bi delovali po sintagmi gospodina Koje – Sviđa mi se da ti ne bude prijatno. Ako to želite – možemo. Ako se stvari budu razvijale po planu – za četiri godine možemo da budemo većina. Ipak, finansije ograničavaju svaki entuzijazam. Ali, videćemo…
Prođe godina druženja. Sa ovom kolumnom i ovom radnom nedeljom završavam jedan ciklus. Nećemo se družiti do kraja meseca. Čekaju me minivalovi na podijumu. Pesak i sunce. Idem na more. Idem tamo gde žene blistaju a muškarci pljačkaju. Čuvajte se. Brinite o sebi. I da vas vidim još jače kada se vratim.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare