Gledam tirkiznu boju Crvenog mora i razmišljam. Šta je idealna muzička podloga za ovu lepotu? Iz produžene moždine iskoči švajcarski dvojac Yello i pesma sa Shirley Bassey sa albuma One Second iz 1987. godine. Danima se trudim da ne otvaram vesti iz otadžbine. Ipak, jedna bizarnost probija sve moje firewallove. Uličarski poziv predsednika države na fizički obračun sa predstavnicima opozicije i njihov odlazak njemu u goste. Kakva groteksna situacija. Oba aktera, iskusni u uličnim tučama, pocepanih ušiju od silnih borbi, ne usuđuju se da krenu jedan na drugoga.
Dok sedim na tlu kojem su tekle reke krvi svojevremeno, i predstavljam se kao Moshe Dayan lokalcima, našta se oni grohotom smeju, razmišljam o efektu agresije na psihu. Ovaj narod ovde je bio pregažen u poslednjem izraelsko-egipatskom sukobu i Sinaj su godinama držali Jahveova deca, pa ipak, kada se predstaviš kao jednooki izraelski general oni se smeju. Kod nas je, na žalost, malkice drugačije.
Vukašin Vilotić sedi u čekaonici šabačkog Doma zdravlja. U jednom trenutku, počinje da mu se čini da čeka predugo. Pada mu ideja na pamet da izađe i kupi nož. Nije mu teško, izlazi i realizuje svoju nameru. Tim istim nožem napada prisutnu medicinsku sestru Ljubinku Popović, zadaje joj više ubodnih rana od kojih ona kojom je presečena karotida biva fatalna. Jedna nedužna žena je na svom radnom mestu platila životom relativizaciju nasilja.
Pročitajte još:
On celoga dana sedi u kafani u Dublju. Teška je vrućina. On pije. Baš pije. Mozak mu se sužava u jednu tačku. Svog komšiju Radosava. Mnogo je ljut na njega. Pokazaće mu svoga Boga. Teturavim nogicama odlazi do salaša i uzima flašu napunjenu benzinom. Odlazi u dvorište svoga komšije kojeg poziva da izađe iz kuće. Kada je nesretni Radosav izašao, ovaj ga poliva benzinom iz flaše i pali upaljač. Radosav, sa uništenih šezdeset procenata kože umire nakon par dana u bolnici. U teškoj agoniji.
Dušanu je teško pao raskid sa Violetom. U sebi prelama. Ako ne može on da je ima, niko je neće imati. Sačekuje je ispred njene kuće. Devojka ga pušta u nju. U kući su joj i otac i maćeha. Dušan vadi nož i zadaje stravičnih trideset i devet uboda. Šake nestretne devojke su više puta probodene dok se branila od onog ko je pomislio da poseduje i njenu dušu i njeno telo.
Nikola je sa devojkom došao na Adu. Pun je nekoga besa. Prema sebi, još više prema drugima. Čime je on zaslužio takav život? I ako je vruće, udara po pivu. U jednom trenutku je odlučio da mu je dosta. Okreće se ka svojoj partnerki i nasrće na nju. Devojka u jednom trenutku gubi ravnotežu i seda na šljunak. Kao da je čekao baš takav trenutak, svom snagom je šutira u glavu. Na plaži punoj hrabrih Srba, od kojih niko, slovima i brojem, ne skače da pomogne devojci. Gledaju i ćute. Junaci moji.
Treba li još primera, doživotno nezaposleni u struci pravniče? Gospodine koji se predstavljate kao predsednik svih građana ove zemlje? Da li je sada jasno zašto treba upotrebu agresije i nasilja u svojim nastupima da svedete na nulu? Od kada ste se pojavili na političkom nebu ove nesrećne zemlje agresija je lajtmotiv vašeg svakoga nastupa. Previše je. Vreme je za pozitivne primere, lepe teme. Kako ćemo nešto zaista da popravimo u ovom društvu, a ne da ga uništavamo i dalje.
Ukoliko shvatite da nemate kapacitet za suštinsku promenu, vi bar imate izlaznu mogućnost. Uvek možete da se vratite na Sever. Kao nekada, predsedniče, kada su se šipke savijale pod vama. Goli do pojasa. Nabreklih mišića. Pravi Srbin. Para se diže sa vašeg predivnog tela, dok neprijatelj drhti. Snimajte vi taj vaš tinejdžerki film neostvarenog muškarca, ja ću sa mojom Shirley Bassey da maštam o tom božanskom ritmu. Ljubav će jednom morati da pobedi vas, čobane.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare